Да, управо тако. Рукавице су скинуте, рат је објављен.
Огромна армија богобораца ујдурисала се и упрегла у посао да од родитеља, Цркве и Бога драгог преотме дјецу и да њихове анђељске душице преобликују у њима подобне, демонизиране, сподобе. Драг квинс бојовници ЛЏБТ+ идеологије, парадирајући Вавилоном овога доба – Њујорком, узвикивали су јавно: Ево нас, ту смо! Ми смо квир; ето нас по вашу дјецу!”
Мјесец јуни, ти и такви, себи су приграбили да сваке године све више и више на здраву памет човјечанства насрћу и поносно истичу што су и какви су. Овдје, у Канади и Америци, и којекуда по свјету, наметнули су своје заставе дугиних боја, облијепили својим плакатама и налијепницама прозоре и врата државних установа, школа, ресторана.
Ко зна колико им је пута речено да их ђаво носи са свом њиховом буком и праксом; нека раде што хоће и како хоће, али да нас, остале и ”заостале” већ једном оставе на миру. Не, то њима није довољно. Они хоће да нам на силу бога наметну свој начин живота као једино исправан. У име толеранције, са чиме су почели, прешли су на терен доминације, у отворени терор, како то многи доживљавају и описују. ”Ви сте себични – вели им један ђак протестујући; ви хоћете да се само ваша права чују; имате уши само за оно што вама одговара и ни брига вас за било кога другог. Оставите школу на миру са вашом идеологијом.”
У ово лудо вријеме, мање више, свакоме можете шта вам на ум падне и да вас то нимало не кошта. Пролазим улицама Торонта, и других градова Канаде и видим како првог министра, предсједника Канаде, што бисмо рекли, са шрироких плаката ”поздрављају” са f-ријечју, коју, из пристојности, не могу да наведем. Такву, вулгарну, демократију људи могу да просипају на све стране, али кад се неко усуди да се аџуванима, како их Даничић ословљава у свом преводу Старог завјета, успротиви, да прослови неку ријеч у одбрану Божијег закона, хришћанског морала и свих оних вриједнота, на чијим је темељима друштво засновано, одмах га по прстима шибну; њему и другима за примјер.
”Нико није изнад закона”, вели се. Они јесу. Овог љета парадирали су Торонтом и проносили свој понос. Голи, к’о од јадне им мајке рођени, изводили су пред окупљенима, међу којима је било и мале дјеце, своје ласцивне радње. На једној фотографији се види како се у неког мазгова, ”окићеног” безобразлуцима, забленуло једно дијете. Сва та непочинства, то бесрамно гажење јавног реда, полицајци су мирно посматрали. Очигледно је да им је речено да је ”поноснима” све дозвољено и да не смију да их пипну.
У овај рат за дјечје душе – јер одрасли, чини се, већ су уловљени у ђавоље мреже неморала – улажу се огромна средства. Човјек може без даха да остане, из своје коже да искочи, кад прочита каква све непочинства Уједињене нације у својим документима пропагирају. Ту је неизбјежни Сорош са десетинама милијарди у ту сврху намијењеним. ”Бил Гејтс се залаже да се педофилија декриминализује”, слови један наслов. Други чланак гласи: ”Од 2010. године Свјетска здравствена организација упућује да се са сексуалним васпитањем отпочне од самог рођења дјетета”. Ова организација, која нас је нечувеном корона-терору подвргла, и животе нам заувијек загорчала, издала је упутство за школство Европе по којем учитељи треба да дјецу, од најранијих дана, подстичу на рукоблуд. Сходно њиховим упутствима, дјеца од девете до дванаесте године могу свјесно и савјесно да одлучују да ли да се препусте одређеним искустима. Пристанак, веле, од пресудног је значаја.
Сад замишљам неко јадно дијете, којем се овејани блудник заводљиво смијеши и данима га обасипа које каквим игрицама, слаткишима и разним поклонима и поклончићима, да ли је то дијете способно да да доноси здраве и разумне одлуке од животног значаја.
Холандски писац и новинар, Дејвид Соренсен, оштро упозорава да Уједињене нације и Свјетска здравствена организација раде на томе да се педофилија, глобално, прихвати. ”Мјесецима сам прикупљао доказе – вели он – који свеобухватно и неоспорно указују на то да УН и СЗО, и друге организације, као Планирано родитељство, (највећа и најмоћнија абортус-кланица на свијету), Бил и Мелинда Гејтц фондација, широм свијета раде да преузму школство од самог предшколског система.” Подтурају Њихова ”научна” сазнања да су дјеца сексуална бића и да је њихово ”људско право” да се тим правом користе. ”Због тога, свако дијете треба да има партнера и школа треба да га упућује да има сексуалне односе од најранијег могућег доба. ”Међународним техничким руководством за сексуално васпитање” Уједињене нације промовишу ”свеобухватно сексуално васпитање које је замишљено – како веле – да оспособи дјецу и младеж са знањима и вјештинама, односима и вриједностима које ће их оспособити да развијају поштовања вриједне социјалне и сексуалне односе.”
Родоначалник ових идеја је њемачки професор Хелмут Кентлер, који се је залагао за ”сексуално васпитање у различитостима”, а за којег се, након његове смрти, нашло да је руководио педофилском мрежом. У своје вријеме, успио је да убиједи градске оце Берлина да младе деликвенте и дјецу дају познатим педофилима ”на бригу”.
Према овим злотворима, школа, којој повјеравамо своју дјецу на образовање, ради све друго од оног што би требало да јој буде превасходни посао. Доказа за ово има на тоне. Примјери, насумце изабрани, које ћу, ипак, морати да наведем, узети су са западних страна ове наше, гријехом преоптерећене, планете. То, међутим не треба људе са Истока да остави равнодушним, јер ови злотвори су упорни, богати и моћни, па ће, кад тад, и, највјероватније, ускоро закуцати врата која су им, засад, затворена. Закон о тзв. родној равноправности, натурен с неке стране, и изненада, земљици Србији на усвајање, предсказује и указује на оно што нам се свима спрема.
Америчка абортус мега кланица, под безазленим називом ”Планирано родитељство”, у забаченој канадској провинцији, Саскачевану, самовољно, без пристојног тражења дозволе, приредила је за ђаке примамљиву ”игру” ”Карте: примјењујући секс од А до З”. То су 26 карти, колико садржи енглески алфабет, и свака садржи врло директне, махом хомосексуалне, садржаје. У упутству, на насловној страни се вели да се карте промјешају и да учесници, ”у интимној групи”, бирају карту и пропитују се о одређеном појму. Препоручује им се да о сваком појму разговарају у позитивном контексту и подстицајно. Поједина објашњења иду толико далеко да препоручују оно што објашњавају. ”Има обиље порно ствари, на теби је да их нађеш”, веле када ообјашњавју појам под словом п: порнографија.
Прегледао сам те карте и схватио да сам, у моји позним годинама, хвала Богу, остао тотална незналица. Не дај, Боже, чега све ту има!
У школске системе, широм Америке и Канаде, у школске библиотеке, као обавезну ђачку лектиру, умећу се, заиста, скарадне њиге; благо је рећи, безобразне. На YouTube каналу могло се је видјети како су се у једној школи, у Вирџинији, окупили родитељи да, испред школског савјета, протестују против порнографских књига, одређених дјеци за лектиру. Стејси Ленгтон, једна од мајки, кад је почела да чита, јавно, текст једне од тих књига, званичници су је прекинули јер је садржај такав да је крајње непристојно, и законом забрањено, јавно га износити. Гувернер Флориде, Рон деСантис, забранио је ширење порнограске литературе по школама у његовој држави. Кад је покушао да јавности, пред камерама, објасни о чему се ради, камере су престале да зује. Настао је мрак.
Што није, због јавног реда и основне пристојности, одраслима дозвољено, дјеци се на све начине, и са свију страна, упорно намеће.
Наставиће се