наставак
С којих год позиција долазили, ови планетарни застрашивачи у једном су сложни: планета је пренатрпата и треба је што прије од људи растеретити. Пол Елхрих је далеке шездесет и осме године прошлог вијека, књигом ”Популацијска бомба”, устврдио да ће због прекомјерног наталитета људи, у милионским бројевима, умирати од глади од глади. Давно је прошао рок, који је он у својој глави зацртао, а његова застрашујућа предвиђања, на срећу, нису се остварила. Сви ти, усплахирени, граде своја злокобна виђења на имагинарним основама које, послије, подмећу као научна факта.
Из тог мноштва глава и појава, нама, хришћанима, најинетересантнија су, свакако, двојица епископа; један – римски и други – цариградски. И један други употребљавају зачуђујуће сличну терминологију у својим обраћањима, словећи о ”планетаном свеопштем, братству”. Цариградски епископ издаје посланице, предстоји многим семинарима, симпозијумима и другим скуповима. Често опомиње на еколошки гријех, који је његов претходник додао на листу тешких гријехова. Из његових многих обраћања и званичних саопштења уочава се да је за њега брига за околину више од економског, политичког, технолошког и других питања – да је то уствари превасходно религијско и духовно питање. Тврди да је брига за планету продужетак свете Евхаристије. За свој труд и настојања, свеопшти еколошки гуру, бивши потпредсједник Америке, Ал Гор одликовао га је титулом ”зеленог” патријарха. Имајући у виду нову – зелену религију, на нама је да размишљамо да ли је то почасно одликовање безазлено или, можда, има значење које му Ал Гор подразумијева.
У додворавању паганима папа Фрањо, Францис, далеко је отишао и његови поступци имаће далекосежне посљедице по Римокатоличку цркву, а и шире. Реакције на његове постступке крунисане су књигом о његовим гријесима и грешкама, чиме су сами римокатолици темељито уздрмали учење о папскпој непогрешивости. У времену од 6. до 27 окробра 2019, у Ватикану, одражан је скуп високих прелата Римокатоличке цркве са широких простора Амазона: кардинала, бискупа и свештенства – 181 с правом гласа – и, по позиву, добар број делегата. Од тога броја делегата већину су сачињавали представници домородачких, индијанских, племена. На том сабору, названом ”Амазонски синод”, домородачка племена огромног амазонског простора, који се распростире преко 9 јужноамеричких држава, била су предметом тронедјељних расправа.
Медији наводе неколико кључних кардинала као организаторе овог скупа, мада је очигледно да је идејни творац, иницијатор и моторна сила за одржавање овог синода лично понтифекс главом, епископ римски, Францис, код нас рођачки означен као ”папа Фрања”.
Скуп је био крајње контраверзан. Од његове најаве, објављивања Радног документа ”Instrumentum laboris”: ”Амазон – Нови путеви Цркве ка интегралној екологији”, самог одржавања и одлука које је усвојио, изазивао је велику пажњу и крајње опречне коментаре.
Два дана пред почетак скупа, с благословом, присуством и чак са учествовањем папе Франциса, у Ватиканском врту засађено је дрво, којом приликом су амазонски домороци, предвођени њиховом свештеницом, унијели кип двају голих, трудних, жена. У близини је био и кип голог мушкарца, са детаљем о којем је непристојно словити. Већина учесника учинила је поклоњење пред кипом голих, трудних, жена. Међу поклоницима виде се и францискански фратри. То идолопоклоњење изазвало је лавину негативних реакција.
Тог истог дана, 4. октобра, у близини Ватикана, сабрали су се познати римокатолички вјерници. Они су, на основу анализе Радног документа, исказали свој гњев и осуду ”Амазонског синода”. Сручиле су се тоне тешких ријечи на главе организатора и учесника, а највише на главу њиховог ”безгрешног” вође, римског папе. Најтеже оптужбе изрекао је др Тејлор Маршал. Он вели да је ”Амазонски синод” доказ да је Римокатоличка црква жртва унутрашње инфилтрације. ”У неком моменту претходног вијека, или чак и раније, Сатана је ушао у Римокатоличку цркву. Задњих сто година, активисти масонске организације, либерализма и модернизма инфилтрирали су се у Римокатоличку цркву, у настојању да измјене њено учење, литургију, мисију и да посвјетовњаче све оно што је некад божанско било. Ја тврдим – вели он – да се коријен трулежи повлачи сто година уназад, прије Другог ватиканског концила, када је покренут тајни план замјене божанске вјере Распетог и Васкрслог Христа са природном религијом хуманизма и глобализма.
Римокатоличка црква је у кризи јер су непријатељи Христови сковали организовану завјеру да Сатану уведу у столицу Светог Петра. Непријатељи Христови, од Нерона до Наполеона, схватили су да убиством папа стварају од њих мученике и изазивају синпатије према њима. Сада, умјесто тога, они настоје да тихо једнога од њих удјену у папске ципеле. То је био постепени и стрпљиви план да изазову сатанску револуцију, са папом као њиховим пијуном.
У својим тешким оптужбама, др Тејлор се позива на папу Павла 6, који је у својој проповједи, 1972. године, изјавио да је ”кроз неку пукотину – не, није тајна, рекао је папа, кроз неке пукотине – у Цркву Божију ушао је дим од Сатане”.
Холандски кардинал, Виљем Ејк, неувијено, поставља питање да ли је папа Францис Антихристов претходник. У чланку објављеном у ”Националном католичком регистру”, он упућује на римокатолички катихизис који најављује да ће у да ће у дане пред Дрги Христов долазак људи одступити од вјере и прихватити Антихристову обману рјешавања горућих људских проблема по цијену одрицања од вјере. Кардинал наводи многе примјере папине апостазије.
Наставиће се