Паганство, многобоштво, незнабоштво, на наше очи – сада дубоким сном замраченим – повампирује се кроз разне своје форме и начине
Претраживање идолопоклоницима навело ме је на океан података о бјелосвјетским паганима и њиховим организацијама. У ова времена несигурна и кризама обремењена, када су се све силе адске здружиле у свом насртају на хришћанство, много се даје и полаже на на повампирење идолопоклонства. У том мноштву ујармљених у ту работу налазе се многи за које се не би вјеровало да се у том друштву наћи могу
Хришћанство је на Западау заиста у дубокој кризи. Далеко би нас одвело навођење доказа за ову тегобну тврдњу. Један примјер само, индикативан и примјени подесан за далеко шири, глобални ниво. У Америци је одавно Бог хришћански прогнан из јавне сфере. Води се бескрупулозна битка за дјечије душе. Страшне ствари се збивају и чуда се чине да се дјеца отргну из родитељских руку и свега што би их везивало за какав-такав морал хришћански. Насупрот вољи њихових родитеља доводе им скарадне сподобе трансродних Drag queensice – Drag Queens којима је намјера да, заиста, насилно вуку дјецу у неморал и настраност. У Лас Вегасу, на примјер, тјерају дјецу да, из школске библиотеке пробраних књига, читају, јавно, на часовима порнографска штива. А када је мајка петнаестогодишње дјевојчице, на састанку родитеља са школским одбором, узела то исто штиво да га прочита пред свима, оштро су је прекинули, јер такав безобразлук уши пристојних људи не могу да поднесу
Молитва Господња одавно се не чује прије наставе по школама америчким, али сада, у Калифорнији, на примјер у школски систем су убачене молитве паганским боговима. Почетком ове године, у Лексингтону, држава Охајо, учитељ је дао детаљна упутства како да се направи идол, звани Качина, који, у вјеровању незнабожачком, свака чуда чини; чак и снове у небеса односи. Родитељи једног дјечака, Јевреји, успротивили су се јер то насилно гурање у многобоштво директно се противи Божјој заповједи која каже: ”Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој.” (2. Мојс. 20, 4-5
Битка се одвија на питању да ли родитељи могу да утичу на духовни развој и образовање своје дјеце. Мада им устав то гарантује, све чешће школски систем се оглушује о права родитеља и намеће, однекуд њима наметнуто, обезбожење дјечјих душа
Паганство се увија у разне целофане и сервира се подмукло, а и јавно, као природна, еко-религија, најподеснија за очување природне околине. Упртио се грјешни човјек да из Божјих руку истргне његову творевину и ускрати му сведржитељство његово. ”Не зна Бог шта са створеном природом чинити, ми ћемо то боље радити.” Какви год да су, и колико на другим пољима и питањима да су разједињени и супротстављени, заједнички им слоган и гласан крик: Спасимо планету! То спасавање планете иде до религиозног обожавања природе, и свашта се ту чути и видјети може
Не бих желио – не дај Боже ! – да погрешно схваћен будем, да ми је свеједно што се трује и уништава творевина Божја. Колико и ови еко-трагичари и паничари и ја се ужасавам над безумним безобразлуком загађивача природе. Кад видим неког безобраника да баци опушак на траву, или испразни свој прљави џеп на улицу, не знам шта бих му учинио. Ја и онај ситни целофанчић од чачкалице у џепу носим, данима, ако треба, док не улучим прилику да га се пристојно отарасим. Пролазећи нашим крајевима, поред ријека и потока, и кад у њима гледам ђубре разно, пластичне кесе и кесетине, флаше и отпатке, питам се ко тим загађивачима даје право да трују нас и унуке наше. Оне што нам градове наше и сваки могући простор својим ”умјетнинама” прљају и загађују, натјерао бих, кад бих могао, да својим језицима своја ”остварења” полижу и избришу
А браћи својој, свештеницима, по селима, насељима и градовима нашим, умјесто што у проповједима својим по небесима и поднебесјима вршљају, замолио бих да се се на Земљу спусте и предводе, као оци, народ свој у чишћењу сопствених авлија и окружења. Школе би у својим наставним и ван-наставним активностима могле да укључе конкретну, а не небопарну, бригу о природи па да дјецу, с времена на вријеме, учитељи предводе у акцијама оздрављења творевине Божје
Еко-паничарима и трагичарима пуно је лакше да из својих адвокатских, страначких, професроских, докторских и којекаквих одаја, из дубоких гротла вишемилионских градова тупе своје теорије и застрашују све и свакога о крају свијета и пропасти планете. Унајмљују – чујем на радију – по канадским школама психологе, психијатре, ”враче погађаче”, да мудрују колика је доза еко-страха дозвољива и довољна за плашење дјеце еко-трагедијом. Такви су, намјерно, и за потребе тренутка, од једне дјевојчице створили чудовиште, озлојеђено и уплашено, пуно мржње према људском роду и ставили је пред званичнике и моћнике свјетске да им свој страх у очи лије и громовима мржње из очију својих на све стране ватру сипа. ”Маните планету – спасавајмо Грету од овог алармистичког култа смрти”, чује се глас вапијућег коментатора. ”Ко је претворио бистру и радозналу шеснаестогодишњакињу у пророка ужаса?” – пита се он, и одговара: ”Озелењена“ образовна, политичка, и културна елита. Њихово проповедање секуларног Армагедона, њихово самовољно хиперболисање сваког проблема са којим се човечанство суочава, њихова мобилизација политике страха како би се људи натерали да промене своје, наводно, изопачено понашање, штетно по животну средину — све је ово убедило многобројне младе људе да је будућност мрачна, да је човечанство осуђено на пропаст, и да нема поенте ни да се иде у школу, ни да се праве животни планови, јер ћемо ионако ускоро сви бити мртви.
Међу безбројним религијама овога несрећног доба, сад смо добили и најновије вјере невјерних: еко-религију у разним њеним пројавама. Па ти сад слове од еко-духовности као ”духовној вези” људи са природом. Уземљена и на Земљу усмјерена та ”духовност” је, уствари, голо паганство; вјера оних који ”замјенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца.” (Рим. 1, 23) Они више поштују и служе твари него Творцу. (Рим. 1, 25) Тзв. ”тамна зелена религија” – веле они – повезује људе са природом на ”духовном нивоу”. Природа је ”света” и даље од те ”светости” не иду те глатко поричу сваку другу друховност. Повампирено паганство кроз један крак те дубоке, зелене религије – гаја- религије – узима хришћанство за свог непомирљивог непријатеља, као сметњу свјетској религији, уједињеној на вјери у богињу ”Мајку Земљу”. Њихов ритуал се састоји у обожавању и интимном односу са земљом, биљкама, камењем, животињама као ”духовним бићима”. Тако је у задње вријеме испливао на површину тзв. Чипко покрет, назван по Индускињама које се прославиле својим грљењем са дрвећем. Ове жене, грлитељке, настављају традицију својих претходница из прве половине 18. вијека које су животе своје жртвовале за дрвеће јер су истински, у дословном смислу, обожавале дрвеће, сматрајући га заиста светим
Та индијска струја обожаватеља твари, а не Творца, запљускује обезбожени Запад. На све стране свијета размилили се разни њихови гуруи и учитељи, замлаћују духовно испражњеног човјека данашњице, продајући му ”рогове за свијеће”. Тако је, на примјер, Европом, на своме мотору, прије извјесног времена, протутњао, заогрнут еколошком бригом, гуру Сандгуру. Свуда га је било, и на најзначајнијим скуповима моћника његову мантру о дрвећу су слушали и са њиме се слагали. ”Оставимо рала и волове, тракторе и плугове те, умјесто пшенице и житарица, сијмо дрвеће”, порука је његова. На свјетском економском самиту у Давосу залагао се да до 2030. године, широм свијета буде засађено хиљаду милијарди дрвећа. Своје згурене поклонике овај гури учи и увјерава да да је дрвеће живо, душу има и свето је
На ова кола планетарних душебрижника и застрашивача навезли су се многи и из различитих побуда и разлога. Свега ту и свачега има, а све се своди на то да је човјек за све крив и да би најбоље било да га уопште нема. У ово се одлично уклапају трансродни свих врста и подврста, хомосексуалци, абортуси и многа друга чуда, а све да природа несметано буја а род људски да се смањи на ”златну милијарду”. Џејн Фонда, на примјер, пред канском свјетском таштином драми како би све бјелце, зарад спасења планете, требало у казамате стрпати. ”Не би било климатских криза ни промјена кад не би било расизма”, вели она. Сиромашни – а то су највећим дијелом обојени људи – како она каже – не држе у својим рукама економске полуге. То су бјелци и они су за све криви.
Наставиће се