Ова збивања медији, углас, приказују као отпор тупавих и заосталих против ”напредних” и ”прогресивних” књигољубаца, носилаца бакље слободе ријечи и изражавања. Предсједница америчког синдиката просвјетних радника, Ренди Вајнгартен, упрегла се да кроз Америку вуче кола забрањених књига. Акција је назвата ”Забрањена мото-књижара”. Држи ватрене говоре и промовише литературу коју пристојан човјек пред својим дјететом не би смио показати. За то вријеме Библија је одстрањена. На мјесто те свете књиге, на сталаже се стављају анти-библије. На првој страни једне од таквих књига, која се налази у школској библиотеци Сјеверног Тексаса, стоји: ”Кад сам напустио родитељски дом, савјесно сам одлучио да Библију иза себе оставим.” Књига распреда о томе да је Библија штетна и покварена.
Горки и отровни плодови овог, злу подјармљеног, школства већ се увелико виде и осјећају. Трансполност је постала неприкосновена ријеч и огромна индустрија. Окупирано школство, грамзиви, несавјесни, доктори, уз сагласност тупавих родитеља, или чак, без њихове дозволе, ошамућену дјецу кастрирају, дјевочицама груди сијеку и пол им мијењају. Тако стварају огромну армију будућих несрећника.
Ту индустрију несрећну здушно подпомажу медији. Сада, широм Америке, преко ноћи, стварају се кампови за младеж. Дјецу сабирају и ”просвећују” их према упутствима свише. Заједничке су им све просторије, купатила и нужници. Ти нужници су раздвојени према узрасту, али не и према полу. Неки од тих кампова су на тајним мјестима, ”из сигуроносних разлога”, кажу. Дјеца су изложена хомосексуалним, трансродним и другим неморалним индоктринацијама. У тим камповима обрађена, дјеца из њих излазе спремна на сопствено касапљење. Тако, на примјер, школске 2019-2020, у Њу Џерсију, само се 16 ђака изјаснило да су полно ошамућени; нису сигурни да ли су мушког или женског пола. Ове, 2022- 2023. школске године тај број је стравично порастао: на 675. Трансполна идентификација је у тренду.
Родитељима се ускраћују најелементарнија права у васпитању сопствене дјеце. Држава преузима, или, боље рећи, преотима све у своје руке. Учитељи дјецу упућују и подстичу на хомосексуалност, свијет о сопственом полу замућују, на промјену пола их подстичу, а родитељи ништа о томе не смију да знају. Из учинице, преко васпитача, право хирургу под нож. Они учитељи, које савјест оптерети да више издржати не могу, ако искоче из тих кола, бивају немилосрдно каштиговани. Професор билогије, Џонон Варке, усудио се да дјеци говори оно што биологија каже, да пол особе одређују хромозоми, због тога је отпуштен. У отпусном документу, као гријехове, наводе му личну религиозност, противљење хомосексуалности и прекрајању полова. Он одбија да је своје личне ставове пред ђаке износио, али то му није помогло.
Против овог терора дугинаша све чешће родитељи се буне. Вијести о родитељском отпору стижу са свију страна. Истине ради мора се признати да муслимани у овој побуни предњаче. Агарина дјеца исказују се правовјернијом дјецом од дјеце Авраама, Исаака и Јакова. ”Оставите нашу дјецу на миру”; најчешћи је слоган на родитељским демонстрацијама. Првог јуна, у протесту против насиља ”поносних”, широм Канаде, на хиљаде дјеце није се појавило у школама. Из једне школе је јављено да је 75% дјеце одсуствовало.
Намјера овог слова је да упозори и опомене на богоборну на Западу заковитлану олују која се свијетом шири. И да кажем: родитељи, браните и чувајте дјецу своју. Дјеца су дар Божији и Господ ће из ваших руку тражити душе њихове. ”Ево насљедства од Господа; дјеца, пород јер дар од њега”, (Пс. 127. 3) опомиње нас светац Божији. Господ даје или не даје дарове своје. И кад нам их даје, и кад их задржава од нас, он најбоље зна зашто тако чини. Јаков и Рахиља су дуго бездјетни били. То се је сматрало казном Божијом. У дугим, вјерујем, и тегобним расправама супружанским, вјероватно је Јакову, у једном моменту, докипило па се обрецнуо на жену своју: ”Зар сам ја, а не Господ, који ти не даје порода?!”
Вјеровало се је да је неплодност тешка казна за најтеже преступе Закона Божијег, (3. Мојс. 20,20; 20,21; 1. Сам. 1,19; Ис. 4,1) и велика срамота пред људима. На бездјетне се с неповјерењем гледало. Ма како они изгледалчи, и колико, лично, праведни били, људи су с подозрењем, и с висине, на њих гледали. ”Ко зна шта је тај чинио кад га Бог тако тешко кажњава.” Након дугих и тешких година срамоте и ишкекивања, напокон, ”Господ се опшомену Рахиље; и услишав је, отвори јој материцу. И затрудње и роди сина, и рече: Узе Бог срамоту моју.” (1. Мојс. 30, 22-23) На једвите јаде и уз најсрдачније молитве Господу, мајка праведнога Самуила, коначно одахну и зарида: ”Испросих га у Господа!” (1. Сам. 1,20) А у наше, новозавјетно доба, света Јелисавету, мајку Предтече Јована, исто тако, након многих суза и понижења, а у врло касно доба, као и њену претходницу, Ану, и њу погледа Господ, и ”затрудње Јелисавета, и кријаше се пет мјесеци, говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима”. (Лк. 1, 24-25)
Са западне стране олује бежбожија нанијеле су питања на које су одговори, некада, били јасни и недвосмислени. А сада безбожни моћници, ”инжињери људских душа”, искључују родитеље и забрањују им да се уплићу у образовање њихове сопствене дјеце. Родитељима су ускраћена сва права, а кад разобличе лик Божији у дјетету, кад га оформе по њиховом ђавољском калупу и направе монструма од дјетета, онда посегну по обавезама и казнама. А зар може бити веће казне од те да родитељ, немоћан, гледа шта је од његовог дјетета постало. Шта вриједи човјеку да сав свијет задобије, а дијете своје изгуби?
Моје генерације су у брозоморна времена прошле жрвњеве атеистичког испирања мозга. На многима од нас остали су болни ожиљци тог суровог времена. За разлику од данашњег времена, у то доба, породица је још увијек била јака и стамена, тврђава у коју злотвори нису приступити могли. Наши родитељи стално су нам говорили и савјетовали: ”Ти, дијете, учи што ти се тамо налаже, а чувај душу своју. Шта год ти говорили, знај, има Бог на небу и гледа што год се чини. Не скрећи ни корак један са његове стазе.”
Данас, нажалост, та је породична тврђава разорена. Дијете може с родитељем да сједи, а да хиљадама миља далеко буде са његовим игрицама и демоном који га за себе везује. Искрено вјерујем, као човјек са приличним животним искуством, да нам је преостала још само једино благодат Божија која нас од ове пошасти спасити може. Имамо, Богу хвала, на све стране цркве наше са шроко раскриљеним вратима. Још увијек можемо да улазимо и у светим службама учествујемо. Ту се Божија благодат разлива која нас на свједочење вјере наше и здравог живота снажи. У времена стара, кад није било књиге ни писања, литургијски се с Богом и са Црквом живјело. Није се пуно о богословљу знало, али се животом богословствовало.
Понављам: то нам је једино преостало.