Свето писмо (Мк. 8, 34 – 9, 1) нас упућује на то да преиспитујемо себе како смо поставили сопствену љествицу вриједности и да све у себи, и око себе, вреднујемо и превреднујемо.
Ријеч Божија свакоме од нас поставља сопствену душу као вриједност над свим вриједностима, а бригу о спасењу душе истиче као искључив циљ нашег битисања на Земљи. Задивљујуће је како је наш народ, још давно, то јеванђељско начело схватио и пјеснички преточио у Јевросимине ријечи сину Марку: „Боље ти је изгубити главу него своју окаљати душу“. „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет – опомиње нас Христос – а души својој науди“. (Мк. 8, 36
Свето јеванђеље поставља пред нас, рекло би се, једну антиномију: „Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. (Мк. 8, 35
Овдје је ријеч о два живота: о земаљском, пролазном, и небеском, вјечном. Када то разграничимо, бива нам јасно: ко се препусти матицама овог живота, ко се преда бригама и задовољствима земаљским, а заборави своју душу и запусти бригу о њеном спасењу, тај је изгубио вјечни живот. Бог нам је удахнуо дух животни, (1. Мојс. 2, 7) и само је тај божански дах вјечит, јер потиче од вјечитог Бога. Све остало враћа се у прах земаљски, од којег нас је Бог и саздао.
Неки научник израчунао је да људско тијело, без душе, по свим својим хемијским, и другим, састојцима не вриједи више од 18 долара. Јасно нам је да нас душа чини скупоцјеним, и отуда је чудно да баш њој, највриједнијој у нама, посвећујемо најмање пажње. Душа нас чини личностима и то боголиким. Док дишемо, и јесмо људи.
Зато, живећи своје животе треба да водимо рачуна о највриједнијем у нама. Брига о спасењу наших душа, у Царству Божијем, треба да нам је превасходна. Не смијемо да заборавимо да ћемо сви, кад-тад, морати стати пред Бога и полагати рачуне о нашим животима. „Радуј се, младићу, за младости своје, и нека те весели срце твоје док си млад – каже премудри Соломон – и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају, али знај да ће те за све то Бог извести на суд.“ (Проп. 11, 9
Највише морамо да се клонимо гријеха јер је гријех убиство за душу. Ко се о Бога гријеши, чини криво души својој. (ПрС.8, 36) Пророк Језекиљ нас опомиње „да која душа гријеши, она ће погинути.“ (Јез. 18, 4)
Бог нас је саздао по слици и прилици Својој. И човјек, по природи свога поријекла, тежи да се врати и сједини са оним од кога је потекао. Ко се преда пороку и бјесомучном задовољавању тјелесних страсти, он само, безуспјешно, бјежи од тог дубоког и праисконског зова у себи. Наша боголикост тражи од нас да живимо по законима Божијим. Душа без Бога жеђује за Богом; без Бога, душа је мртва. „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже – кличе псалмопјевац Давид. Жедна је душа моја Бога, Бога живога, када ћу доћи и показати се лицу Божијему?” (Пс. 42, 1-2)
Само у Богу можемо наћи мир и спокојство; све друго раздире нас и онеспокојава. „Када се умноже бриге у срцу мом, утјехе Твоје разговарају душу моју“, (Пс. 94, 19) обраћа се Богу Цар Давид. Господ Исус Христос зове нас да у њему нађемо покој и смирење. „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покоја душама својим“. (Мт. 11, 29
„Бог није Бог мртвих, него живих.“ (Мт. 22, 32) Он жели да се ми сви спасимо и сам нам је дао довољно средстава да то назначење испунимо. Најбољи и најефикаснији начин је да се клонимо од гријеха. „Чува душу своју ко пази на пут свој.“ (Приче 21, 19)
Не треба да се бојимо толико оних који убијају тијело; више треба да се бојимо онога који може и душу и тијело погубити у паклу, (Мт. 10, 28) а то је гријех
У свим нашим неспокојима и душевним кризама, у Богу треба да нађемо утјеху и спасење; једино њему треба да се обратимо за подршку и помоћ. „У Божијој је руци душа свега живога и дух свакога тијела човијечијега.“ (Јов. 12, 10) „Господ искупљује душе слугу својих, и који се год у њега уздаје, неће се преварити.“ (Пс. 34, 22) Све остало, то сви добро знамо, пролазно је и преварно. Као хришћани, позвани смо да трпљењем спасавамо душе своје. (Лк. 21, 19)
Сада улажемо улог за добитак који нас чека. Кроз живот треба да идемо отворених очију, пазећи да због овог, трошног и пролазног, не изгубимо скупоцијено и вјечно.
Морамо да се користимо искуством својим и искуством других. А сва нас искуства упућују на то да смо привремено на Земљи, а само нас душа узводи на Небо, у окриље Оца нашег небеског, од којег смо потекли.