Ово моје слово изнуђено је на два начина.
Први повод: преко моје интернет странице највише питања се односе на кумство.
Други подстицај за писање овог слова је друкчије природе, и о њему ћу прво прословити
Рече ми, недавно, један мој пријатељ да ме нашао у једној књизи. Зачудио сам се, откуду ја, обични српски поп, да ускочим у литературу. Пријатељ мој набави ми ту књигу. Књига садржи живопис једног овдашњег чове, да не кажем: човјечуљка. Описује пут његов од салаша до Холивуда. Кад читате ”живот и прикљученија” овога јунака гледате како пред његовом ”величином” тамне све звијезде холивудске, са којима се сретао и за историју се усликивао. Списатељица је, заиста, величанствен посао урадила: доказала је да се од свешта, ипак, пита може приредити.
Питам се, шта ли би урадила и од моје опскурне поповске биографије
А ево како сам ја, ”к’о Пилат у Вјерују”, у ту књигу улетио: Нашег јунака замолио је један Португалац да му кумује на крштењу. Тај човјек, из тврдог римо-католичког окружења, и између многобројних могућности, одлучио је да прихвати свето и слатко Православље. Величанствена ствар. Предобра намјера, племенита, али, нажалост, јако лош избор кумства. Јер ова холивудска ”величина” од једне племените побуде и дивног признања Православљу направио је обичну спрдњу. Кроз књугу су развучена његова умовања о свему и свачему из којих је очигледно да је чова – безбожник и да му је та, јединствена, почаст била једна кратка и безначајна улога у представи коју он није разумио ни истински доживио
Отуда превасходна порука овог слова: при избору кумства, крајње озбиљно и темељито проћи кроз све евентуалне могућности и на крају свих разбирања одлучити се кога за кумство замолити.
Монахиња Макрина (Мајсторовић) забиљежила је мудре ријечи старца Гаврила који вели да се увијек ”водило рачуна да кум буде из проверене и побожне породице, као и да то буде честит човек.
Са кумом се није смела вршити позајмица у новцу или било чему другом, да не би дошло до замерања. Кум се није смео наљутити нити се смело са њим свађати. Такође, није била дозвољена женидба и удаја из породице кума и из његове лозе сродника а за све се распитивало и водило се рачуна. Из села одакле је кум, није се ишла девојка просити, да случајно не би била из кумовске породице. Није се смело самовољно узимати друго кумство све док кумови имају наследнике.
Кум се обавезно узимао из другог села и то што даљег, а никако из близине да се кумови не би често посећивали и да не би тиме дошло случајно до неког замерања. Кум се позивао само кад је требало да се дете крсти, младенци венчају и у изузетним и почасним догађајима породице. Њему се ишло са колачима, флашом ракије или вина и са скромним поклоном, наспрам статуса породице.”
Отац Симон Туркић на, заиста, лијеп начин, указао је небеску релацију кумства. Он каже да смо ми, Срби, јединствен народ који преко крсне славе има светитеље за кумове. ”Кум је најбољи пријатељ од свих људи, вели о. Симон, и кум је духовни сродник којег поштивамо више и од крвних сродника. Код Срба и у Православној цркви кумује се само на двјема светим Тајнама: крштењу и вјенчању. И за кумове се бира не било ко, него онај за кога се сматра да је частан хришћанин, који ће и сам знати цјенити кумство. Који ће испуњавати своје обавезе и према Богу и према кумовима. Зато наш народ лијепо каже: ”Бог је на небу, кум на земљи”. Ова мудра изрека говори о томе да нам је Бог најбољи пријатељ, а на Земљи, међу људима, кум.
Када су Срби, за вријеме кнеза Мутимира (половином деветог вијека) примили вјеру православну, одмах су се примили и кумовања, а за кумове су узели светитеље и арханђеле из Царства небескога. Када су се крштавали ”у име Оца и Сина и Светога Духа” једни су узимали светог Николу да им буде заувјек кум – заштитник фамилије и презимена, други су узимали светог Јована Крститеља, трећи светог великомученика Георгија / Димитрија; четврти арханђела Михаила / Гаврила, итд.
Тако су се Срби од почетка свога вјеровања свезали – скумовали са небеском Црквом и небеским силама, светитељима. И од тада до данашњега дана, и заувјек, ми, потомци наших прадедова, остајемо у духовном сродству са нашим кумовима из Царства небескога, а дан када прослављамо кумовање зовемо слава.
Пред кумом се скида капа, пада се на колена, љуби се земља, целива се у прса, куму се држи здравица на слави.
Обраћају ми се многи и постављају разна питања у вези са кумством. Једна госпођа пита ме да ли је гријех бити у вези са кумом њеног брата, јер, како вели, ако би се узели она би њеним братанцима била и тетка и кума. Пише ми један посјетилац моје странице и вели да није крштен, а потиче из римо-католичке средине. Замолио га је пријатељ да кумује приликом крштења у Православној Цркви. Пита ме ”да ли постоји шанса да се крстим у православну веру па касније да пређем у католичку?
Ово су само два, насумце изабрана, питања, а има их мноштво. На сва та, многобројна, питања ја сам одговарао како сам знао и умио. А овом приликом савјетујем, да кад год до каквог питања и дилеме у вези са кумством дође, а прије но што се одлука донесе кога за кума узети, благовремено треба позвати надлежног свештеника и о свему се подробно обавјестити.
Кумство јесте велика част, али је, прије свега дужност и функција. Кум је духовни отац и по нашем, православном поимању, важнији је од физичког оца. Преко свете Тајне крштења, посредством кума, ми се упућујемо на стазу спасења. Ако се неко на спасење није родио, боље да га и није било.
Најчешће грешке и неспоразуми произилазе из слабе вјере и непознавања основних истина Православља. Млади се људи друже, излазе заједно, проводе се; по кафанама и којекаквим мјестима се налазе, и касније, кад дође вријеме крштавања узимају за кумове своје другаре. Не провјеравају и не питају се да ли је тај другар вјерујући човјек; зна ли шта је и поштује ли кумство; какав живот живи и да ли ће се бринути о духовном узрастању свога кумчета. Зато, са чуђењем, и гледамо како се склапају које каква политична, естрадна, пословна и друга кумства. Како се брзо склопе, никад не заживе и још брже се, на бруку и срамоту, расклопе.
Стекао сам кроз живот и дугогодишње поповање пуно кумова. Скоро ме упиташе, да ли им свима имена памтим. Стицајем околности, нисам у могућности да своју кумовску дужност у потпуности обављам, али ја се са мојим кумовима врло често дружим. Сваке Божије свете Службе за све њих, поименице, Богу се молим и тако, колико толико, умирујем своју кумовску савјест.
Наведох лијепе мисли о. Симона Туркића о кумовској нашој вези са свецима небеским. Претходник наш, јеромонах Гаврил Стефановић Венцловић, прије скоро триста година, учећи по беспућима угарским своје раштркано стадо, указје на самог Господа као нашег кума, кад вели: ” Крсти нас Христос з Духом Сјатим. Он је наш отац онога свијета, крштени наш овде кум. Тамо пак Отац, са својом евангелским наауком, приводећи нас к себи у Небесно царство; на Крсту, са својом предрагом крвљу, нас је откупио изпод вражије педепсије, љуто кињене.
Не шалите се ви, дјетински кумови, оца им онога света. Дужни сте ви вашу кумчад з добром науком хранити и одевати з Божиим страхом, каалаузећи и к небесном путовању дотле догод се саами собом добро не упамете. Јер но, ако за них с вашим нехајством, зли и неваљали узбуду, доиста, ви ћете за них пред Богом, на суду џевап даавати и џериму теглити ако они узбуду заслужили овде, у своме детинству, вјечну муку, те су у злочестлуку своме помрли, и погинули су с онога свијета: кроз псовку и крађу, лажу, шугање ли и свађање кућње и коншииско кроз них; нечисто ли држање; с кога ли другога зла.” (Слова избрана праздником, стр. 491
Ово: на знање и равнање.