Ријеч је о броду Римокатоличке цркве.
Тај брод се тресе и тумба са једбног смртоносног таласа на други, а крманош брода, првосвештеник римски, крмани ка бродолому.
Како је примјећено, он воли да се разбацује с метафорама. За њега је Црква много што шта, а у најскоријој изјави, и ”шатор који се развлачи”; врата нема и у тај ”шатор” може свако да набаса. Папин ”шатор” су већ назвали циркуским, што није далеко од истине.
Мјесец октобар, што се римокатолика тиче, остаће заувијек запамћен јер ће догађаји, који су се у октобарске дане збили, имати, за римокатолике, а и шире, далекосежне посљедице.
Од 6. до 27. октобра, у Ватикану, одржан је скуп, назван, Амазонски синод. О овом синоду и његовим одлукама, ако Бог да, касније.
Међутим, у оквиру овог сабора римокатоличких прелата и делегата десио се један, здравом хришћанском уму, невјероватан, да не кажем, сулуд, богоотпадни догађај.
Наиме, 4. октобра, са папиним благословом, у његовом присуству и учешћу, збило се поклоњење – идолопоклоњење – паганском, незнабожачком кипу. У организацији овог идолопоклоњења, између осталих, учествовао је и ред францисканских фратара. Примјећено је, што и форографије са тог догађаја свједоче, како се неки од фратара простире пред незнабожачким идолом. Ово светогрђе, овај страшни гријех против Јединог Истинитог Бога догодио се у окрвиру церемоније сађења дрвета у Ватиканској башти. За ту прилику била је донијета земља из Амазона, Индије и однекуд, да представља избјеглице и емигранте, присељене да због ратова, сиромаштва и еколошких катастрофа напусте своје домове.
Постоје и видео записи и свако може да се увјери како у центар збивања, уз пјесму, скакање и подврискивање, улази група домородаца, предвођена њиховом свештеницом и уносе кип двију голих, трудних, жена. Папи уз нос, поставили су те кипове и прострли се у поклоњење пред њима.
У почетку је било недоумица о каквој се бласфемији ради. Високи ватикански званичници, у настојању да докажу недоказиво, запетљавали су се, јадници, у све и свашта и, између осталих глупости и безобразлука, увјеравали да се не ради о незнабожачим киповима него – не дај, Боже и Богородице! – да се ради о самој Пресветој Владичици нашој Богородици, и да су се они, тобоже, њој поклањали.
Страх ме је да поставим основно питање у вези са овом тврдњом.
Касније, јасно ко дан, постало је очигледно да је та церемонија сто посто паганска била. Домороци амазонски, кад су им приказали збивања у Ватиканском врту, без двоумљења, потврдили су то. А и бискупи из тих, јужноамеричких крајева, те кипове су називали ”Мајка Земља”, што је у многобожачкој религији домородачких амазонских, и других јужноамеричких крајева, богиња плодности. Назив ”Мајка Земља” је дослован превод са инка језика појма Пачамама (Pachamama). Пачамама је богиња плодности. У њеној милости и немилости су сађења, сијања и брања, а у њеној власти је одржавање планете Земље.
А да се, заиста, ради о незнабожачким идолима потврдио је нико други до сами првосвештеник римски, назвавши ове кипове правим именом, Пачамама, кад се извињавао – не знам коме – јер су двојица момака ушли у кармелићанску цркву Свете Марије у Транспонтину, крај самог Ватикана, дограбили Пачамаму и треснули је у Тибар. Полиција је извадила тај кип из ријеке те ће неки од високих римских прелата одлучити у коју цркву да тај кип поставе. Пагани, идолопоклоници, имаће довољно прилика да се незнабожачком кипу, у тој цркви, до миле воље, клањају.
С овим у вези, и са многим другим поводима које римски првосвештеник обилато расипа, стварно није лако бити римокатолик данас. Ја им се не нашао у кожи! С једне стране оковани су догмом која каже да им је отац њихов непогрјешиив, а с друге стране гледају како им ”свети отац” чуда и покоре чини; уводи идолопоклонство у најсветије мјесто њихове вјере и премеће и претумбава Цркву њихову да никада не буде оно што је до њега била.
Због овог, и других случајева, у Римској цркви јавља се велики отпор, и сва је вјероватноћа да ће супротстављање папином разграђивању Римске цркве добити организан карактер. Не макар ко него њемачки кардинал Герхард Милер, бивши старјешина Конгрегације за чистоту вјере, јавно говори што свако живи зна, да је уношење идола у Цркву тешки и неопростиви гријех. Бацање кипа у Тибар је прекршај према људским законима, а уношење њихово у Цркву је страшно огрјешење о Божији закон, вели он.
Господ наш, када говори о посљедњим временима, а које препознајемо по збивањима која се пред нашим очима одвијају, каже нам: ”Када угледате гнусобу опустошења , о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме – ко чита да разумије.” (Мт. 24, 15)
Ми вјерујемо да је ”мјесто свето”, Јеусалим. А и Ватикан је некада, давно, свето мејсто био. На том је мјесту, од светог апостола Петра и надаље, облак хришћанских свједока, небројени мученици и мученице животе су своје положили, и у страшним мукама Господу своме одлазили, јер нису хтјели кољена своја да преклоне пред незнабожачким идолима. Послије ове срамоте, Ватикан је мјесто гнусобе опустошења.
Пророк Данило, са другарима својим: Ананијом, Мисаилом и Азаријем биће ватиканским светим оцима и прелатима тужилац пред Судијом због богоотступништва. Њих четворица нису хтјели царску храну да приме, а по цијену својих живота одбили су да се идолима поклоне. Зато су били бачени у пећ ужарену. Господ их је, на славу своју, из свих њихових невоља избављао.
”Свети отац”, који је високе школе језуитске изучио, могао би да се врати у први разред вјеронауке и да се подсјети шта Господ народу израиљском говори: ”Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога. Немој имати других богова уза ме. Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене.” (2. Мојс. 20, 2-5)
А у каснијим разредима могао би да увиди да је цијели Стари завјет историја посртања Израиља. Кад је Израиљ био вјеран Господу, Господ га је чувао и његовао, и сваким добром благосиљао, а кад је Израиљ од Господа Бога одступао, Бог га је тешком руком својом кажњавао.
Како нас Господ упућује, читамо ријечи пророка Данила, и покушавамо да их разумијемо. Не можемо а да их не примјенимо на збивања скорашња. Вели пророк: ”Не слушасмо гласа Господа Бога својега да ходимо по законима његовијем, које нам је дао преко слуга својих пророка. И сав Израиљ преступи закон твој, и отступи да не слуша гласа твојега; зато се изли на нас проклетство и заклетва написана у закону Мојсија слуге Божијега, јер му згријешисмо. И он потврди ријечи своје које је говорио за нас и за судије наше, које су нам судиле, пустивши на нас зло велико, да тако не би под свијем небом како би у Јерусалиму.
Како је писано у закону Мојсијеву, све то зло дође на нас, и опет се не молисмо Господу Богу својему да бисмо се вратили од безакоња својега и пазили на истину твоју. И Господ наста око зла и наведе га на нас; јер је праведан Господ Бог наш у свијем дјелима својим која чини, јер не слушасмо гласа његова.” (Дан. 9, 10-14)
У Абу Дабију папа је потписао документ који позива на разноликост религија, и да је то савршено у вољи Божјој. Манимо се Јединога Бога Оца, оставимо Христа и његову страдалну љубав, дајте Буде и кумире; у свима је бог. Сачувај Боже и саклони! Он вјерује да ће и атеисти бити удостојени Царства небеског ако су показали ”добру вољу”.
Све те будалаштине и бласфемије видимо у његовом настојању да се додвори свијету овоме, грешноме, у некаквој, његовој, ”мудрости” коју ми не можемо докучити. Хвала Богу, и нећемо. Јер, ”ово није мудрост што силази одозго, него земаљска, чулна, демонска.” (Јак. 3, 15)