2. Тим. 4, 5–8
„А ти буди трезвен у свему“ (2. Тим. 4, 5) пише свети апостол Павле драгом му ученику Тимотеју. Драгоцјен савјет Тимотеју, још драгоцјенији нама. Kад бисмо га се држали, од многих својих несрећа, грижа савјести и накнадних мјерења и преиспитивања својих дјела и поступака поштеђени бисмо били. Kолико пута нам се дешава да нам, ионако слаба, пажња и будност попусте па учинимо нешто чега се, послије, стидимо и што бисмо, врло радо, кад би се могло, избрисали из својих живота и сјећања.
Апостол свога ученика, даље, упућује на злопаћење и вршења дјела јеванђелиста и да своје служење до краја испуни. Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст а уска су врата и тијесан пут што воде у живот“. (Мт. 7, 13-14)
Своју Посланицу младом епископу Тимотеју Апостол је, види се, писао у заласку свога земног живота. „Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде.“(2. Тим. 4, 6) Дирљиво је са каквом мирноћом свети Апостол о крају свог земаљског живљења говори. Понекад се, још увијек, и међу нама, грјешнима, данас, нађе неко – истина врло ријетко, и све ређе – ко измирен са собом и свима око себе одлази Господу на суд. Све оно што је младом Тимотеју савјетовао, апостол Павле је својим животом испунио: трезвен био, злопатио се и служење своје испунио. „Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах – вели он. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни судија.“(2. Тим. 4, 7-8)
Само је свети апостол Павле, са таквом мирноћом и увјерљивошћу, за себе могао казати. До тога степена савршенства он је кроз страшна страдања и злопаћења и кроз своје стамено свједочење вјере дошао; дотле да је свој живот са љубљеним својим Господом поистовјетио био. Ја „ране Гспода Исуса на тијелу својему носим“(Гал. 6, 17) и не живим више ја, „него живи у мени Христос“. (Гал. 2, 20)
Свети апостол Павле, кад нас упућује на будност и опрезност, пореди нас, хришћане, са војницима. И сам се војничком опрезношћу одликовао. „Добар рат ратовах“, вели он. Док је трке своје трчао и безбројне битке био, он, дакле, који се до трећег неба уздигао био и неописиву славу небеску својим очима видио, (2. Kор. 12, 2-4) до самога свога краја за себе сигуран није био па је, у више наврата, (Еф, 6, 19; 2. Сол. 3, 1; Јевр. 13, 18) своје савременике молио да и они своје молитве у његове уплету и оснаже га у његовим тркама и борбама.
„Kоји мисли да стоји нека пази да не падне“, (1. Kор. 10, 12) пише он хришћанима коринтским. „Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду. Тако трчите да је добијете“. (1. Kор. 9, 24) Ако си се уском и стрмом Божијом стазом упутио, знај да супарник наш, ђаво, вреба и мотри да те у провалију суноврати и, „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“. (1. Петр. 5, 8) Ђаво се служи разним лукавствима. „На путу којим ходим сакрише ми замку“, (Пс. 5, 9) јада се псалмопјевац Давид. Неко је рекао да је пут до пакла поплочан добрим жељама. Премудри Соломон вели да се неки пут човјеку чини прав, а крај му је пут к смрти“. (Приче, 5, 9) У књизи „Kако излечити болести душе“, архимандрита Лазара Витанијског, налазимо овакав примјер: „Неки младић је, измоливши од оца допуштење, ступио у манастир у којем је почео много да се подвизава, и да, чак, задивљује настојатеља својим строгим животом. Затим је убрзо почео да моли да га пусте у пустињу ради отшелничког живота. Добивши, на крају, дозволу, упутио се у пустињу. Тако је пустињак проживео шест година не видећи никога.“Једном приликом, док се молио, ђаво, у виду старца монаха, дошао је код њега и сам клекао да се, тобоже, моли. Успио је да га убиједи да треба да пођу да се причесте. Заједно су отишли до најближег манастира и тамо испосник је увидио да га је ђаво, најбољом могућом намјером, преварио да би му пажњу ослабио и из његове келије га извукао. Други пут му се појавио као пустињаков земљак који је дошао да га замоли да пође с њим до куће и да насљедство, које му је иза умрлог оца преостало, за покој очеве душе, сиромашнима и потребитима раздијели. Опет добра и племенита намјера.
Kад је испосник кући стигао, угледао је оца жива и здрава. На чуђење очево откуд он, изговорио се великом љубављу према оцу због које је, привремено, пустињу напустио. Није се тргао и назад у подвиг потрчао него „остаде у очевој кући; после неког времена паде у блуд и отац га је тешко казнио“.
Ђаво се смирењем побјеђује ако му не дозволимо да нам подвали високо мишљење о нама. Гордост је Луцифера од Господа Бога одвојила, тим се лукавством он служи да људе од Господа одвоји. Да не бисмо у гордост упали треба често смрти да се сјећамо и да живимо са свијешћу о својој ништавности и трулежности. „Бог се противи поноситима, а смиренима даје благодат.
У данашње доба, чак и они који се хришћанима сматрају, разводњили су, до непрепознаљивости, осјећај гријеха и, изгубивши страх Господњи, дали су себи слободу да закон Божји тумаче и развлаче како се њима свиђа. „Ово ми се допада, то узимам и прихватам; ово ми се не свиђа, то одбацујем.“ Не може то тако, све или ништа. „Јер који сав закон одржи, а сагријеши у једноме, крив је за све“ (Јак, 2, 10) Свети апостол Павле наводи старозавјетно слово које предаје прклетству „свакога који не остане у свему што је написано у Kњизи закона“. (Гал. 3, 10).