Рад нам је наређен. Да ли као казна, или као награда – друго је питање. Неоспорно је, свако мора да ради.
И Господ наш Исус Христос радио је напорно, и то од најмлађих дана. „Не треба никада заборавити да је Исус био радник, и посвојче једног радника. Не смије се крити да се родио као сиромах, у народу који је живио од свога рада; да ће, прије него што ће се појавити у свој својој величини, својим рукама зарађивати насушни хљеб. Те руке које су благосиљале простодушне, видале губаве, враћале вид слијепима, васкрсавале мртве, биле су оне руке које су клинцима закиване за крст; руке које су се знојиле од рада; руке које су осјећале бол од рада; руке које су добивале жуљеве од рада; руке које су ударале клинце у дрво: занатлијске руке.“ (Ђ. Папини, Историја о Христу, стр. 41)
И касније, видимо, Христа како даноноћно и напорно ради: пјешачи од мјеста до мјеста, проповједа, учи, лијечи… Свето писмо је, у ствари, дневних Христова неуморног рада. Пред сами крај своје тегобне и страдалне мисије, Христос се, с пуним правом, обраћа Оцу своме ријечима: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим“. (Јн. 17, 4)
Свето писмо препуно је похвала радницима и раду. „Рука радљива господариће, а лијена ће давати данак“, (ПрС. 12, 24) вели Соломон. Он, на неколико мјеста, истиче вриједност рада и слови похвалу марљивом раднику. „Јеси ли видео човјека устаоца на послу? – пита он. Такви ће пред царевима стајати, а неће стајати пред простацима.“ (ПрС. 22, 29) И свети апостол Павле опомиње хришћане на вриједноћу и ревност. „У ревности не будите лијени; будите духом ватрени“, (Рим. 12, 11) вели. А Премудри Соломон оставља мало времена за одмор. Увијек, у сваком тренутку, треба гледати шта је најсврсисходније да се чини. „Изјутра сиј сјеме своје – каже он – и увече немој да ти почивају руке, јер не знаш шта ће бити боље.“ (Проп. 11, 6)
Колика је похвала вриједноћи и раду, толика је покуда лијености и осуда лењиваца.“Жељна је душа љенивчева – вели Соломон – али нема ништа; а душа вриједних људи обогатиће се.“ (ПрС. 13, 4) Он тима и таквима указује на мрава као на примјер: „Иди к мраву, љенивче, гледај путеве његове и смудрај. Нема вођа ни управитеља ни господара; и опет приправља љети себи храну, збира уз жетву пићу своју“. (ПрС.6, 6-8)
Сви су апостоли – уз своју апостолску мисију – радили друге напорне послове и, углавном, бавили се занатима. Апостол Павле показује своје жуљевите руке окупљенима и вели: „Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.“ (Дап. 20, 34) У својој Првој посланици Солуњанима он пише: „Ви, браћо, памтите труд наш и напор; јер дан и ноћ радећи да не бисмо били на терету коме од вас, проповиједасмо вам јеванђеље Божије“. (1. Сол. 2, 9) А у Другој својој посланици Солуњанима наводи и зашто су се излагали толиким напорима. Разлог је: примјер другима. „Нити смо за бадава јели хљеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не би били на терету неком од вас; не као да немамо власти, него да себе дамо вама за примјер, да би се угледали на нас.“ (2. Сол. 3, 8-9)
У Светом писму се не спори право радника да ужива у плодовима свога труда и рада. Сваки је „посленик достојан своје хране“, (Мт. 10, 10) каже Христос. А апостол Павле вели да „земљорадник који се труди треба да окуси од плодова својих“. (2. Тим. 2, 6) „И када коме Бог да богатство и благо – вели Премудри Соломон – и да му да ужива и узима свој дио, и да се весели, с труда својега, то је дар Божији.“ (Проп. 5, 19) Соломон чак наглашава колико је рад здрав за човјека. „Сладак је сан ономе који ради, јео мало или много“. (Проп. 5, 12)
Апостол Павле дјелује нам помало неуобичајено кад каже да „ако неко неће да ради, нека и не једе“; (2. Сол. 3, 10) међутим, кад мало боље размислимо, видимо да је у праву.