Русија некад и сад

Ове године Господње, 2018, свједоци смо величанствене прославе 1030-годишњице охристовљења Руса


Прије три деценије, сјећам се, била је велика прослава миленијума њихове христијанизације. У ондашњим околностима није се могла уприличити овако грандиозна свечаност, а овом приликом то је било могућно. Осјећам, такође, да јуе овогодишња величанствена прослава јасна порука ускомешаним разрусеним комшијама


Ова година је и у знаку стогодишњице мучеништва царске породице Романових. Светитељски ликови царских страдалника урезани су нам у свијест и душе


Међутим, ове године и је стогодишњица Лењиновог указа којим је, практично, вјера православна стављена ван закона и, сљедствено, озакоњено свако безакоње против Цркве Христове и почетак страшног прогона хришћана. Кроз овај страдални јубилеј може да се боље сагледа величина овогодишњег празничног јубилеја


Сто дугих година је прошло откако је објављен рат вјери свакој осим оној: вјери у невјерје. „Руска православна црква је прогоњена од 1917. Гоњење није прекидано ни за тренутак, само је узимало различите облике… Мирних периода није било.“ (Пиерс Паскал, Религија руског народа, Њујорк, 1976


Догађајима из 1917. године, нарочито, 1918. и свих наредних година, објављен је Цркви рат до истребљења. Садашњим слављем пооказује се да се рат против Цркве не може добити. Јер никада, и нико, и нигдје, није добио битку против народа Божијег


Познато је колико је вјера дубоко усађена у душу словенског руског народа.


Православна вјера у предреволуционарној Русији није била просто „религија“, у западном смислу ријечи. Она је била начин живота и начин разумијевања живота. Сваки аспект приватног и друштвеног живота у предреволуционарној Русији био је тако регулисан да буде у сагласности са православним учењем и то је било чињено с благословом Цркве.


Вјера је заузимала тако значајно мјесто у животу земље да не само Божић и Ускрс него су и сви већи благдани, које слави Православна црква, били проглашени данима одмора и славља и тада су све комерцијалне активности земље заустављале. Изузетак су чиниле болнице, комуникациони и транспортни системи земље. За вријеме поста, прописаног од Цркве, било је заиста немогуће наћи месо у ресторанима, али не зато што је то забрањено Црквом него зато што народ није могао ни замислити да крши пост. За вријеме великог поста, позоришта, биоскопи и слична мјеста забаве била су затворена, и нико због тога није био ожалошћен јер је то био дио начин живота цијеле земље и нераздјељиви дио руске цултуре… Русија је била духовно снажна и уједињена земља.“ (Д. Константинов, Крста стајалишта, стр. 170


И у једну тако окађену духовну климу, ударише громови и олује револуције. Све адске силе преисподње, свом снагом свога зла, устремиле су се, право, на Цркву да њу искоријене из широке душе руског човјека и да је потпуно униште. Одавно и врло смишљено, припремали су се они за то злодјело.


Ратници безвјерја обманули су лажима о рају на земљи многе и искористили су наивност и паметарску умишљеност руске интелигенције и она је продала и предала ђаволу душу. У намјери да сруши ондашње руско устројство, руска ителигенција је „намјерно ширила атеизам и подстицала морални пад Цркве, потпуно свјесна да тиме насрће на темеље руске духовне снаге. Годинама је интелигенција сјекла грану на којој је сједила, и када ју је, коначно, пресјекла, само неколико срећника из интелектуалне елите је успјело да побјегне напоље док је већина ишчезла у комунистичким ћелијама и концентрационим логорима“. (Исто стр. 170


И ђаво је дошао по своје. Српови смрти размахали су се на све стране. „По руској земљи покренула се крваво-црвена „локомотива историје“. Точкови те локомотиве немилосредно су газили многовијековне вриједности руског народа.“ (Владимир Степанов (Русак), Свједочанство оптужбе, Москва 1980, стр. 21)


Врховни мештар и режисер свега, мирно и ђаволски прибрано повлачио је сва та ужад смрти. А морао је имати пуне руке посла. „У 1914. години, Православна црква царства, званично је имала 117 милиона чланова, организованих у 67 епархија са 130 епископа и 48 хиљада дјелујућих парохијалних цркава и укупно преко 50 хиљада свештенства свих чинова. Она је водила 35 хиљада основних школа и 58 богословија“. (Д. Поспјеловски, Руска црква под совјетским режимом,1917 – 1982, том 1, стр. 21) Треба задржити ове огромне цифре у свијести да се може сагледати трагика збивања до које ће доћи


Обездуховљен и материјализован човјек , ако и размишља, он то чини у категоријама материјалног. „Сагласно примитивној марксистичкој доктрини по којој је религија дио материјалне надградње базе, Лењин је очигледно прво мислио да ће убити Цркву одузимањем од ње њеног власништва“. (Исто, 31). Прво је Цркву ставио ван закона. Почетком 1918, појавио се Декрет о одвајању цркве од државе и школе од Цркве. Овај декрет којим се озаконило утамничење савјести, за горку иронију назван је декретом о слободи савјести


„У његовој изради лично је учествовао В. И. Лењин“. (Свједочанства, 45) Његове главне намјере биле су „забрана црквеним религиозним заједницама да управљају власништвом, лишавање Цркве статуса правног лица и национализација свег црквеног иметка“. (Исто, 47 ) Декретом је строго забрањено учење вјере у школама. Хтјело се да се од свете Русије створи безбожна Русија.


„Самовоља, мржња ка Цркви, и уопште ка религији, били су уграђени у основу овог декрета…Сваком његовом наредбом поткресавала се суштинска животна база Цркве; сјекла се животна артерија која је Цркву за сва времена сједињавала са руским народом“. (Исто, 47) Декретом је дат знак свим мрачним силама да изроне из својих скровишта. „Сваки бандит, који је имао оружје, и који је носио црвену пантљику на качкету или у рупици ревера, могао је самовољно ухапсити владику, свештеника, извршити претрес, „социјализовати“ њихове вриједности и радити са њима шта му драго“. (Исто, 73) Таласи терора смјењивали су један други. На све стране пуцало се на вјернике који су бранили Цркву, хапшени су и малтретирани епископи и свештеници, вођени у мрак и нестајали, утамничавани и ишчезли да се многима ни дан данас траг не зна. „Скоро по свој Русији оскрвњују се храмови – биљеже свједоци – и светиња се понижава; насилно се одузима црквено добро – нарочито од манастира – од задње паре па преко земљишта и завршава се посљедњом резервом хљеба, да би се монаси и монахиње нашли пред гладном смрћу. Одузимају се просторије црквеношколских установа и штампарија. На крају, звјерски се убијају свештенослужитељи, често без икаквог суда и без објаве кривице – тек зато што су служитељи Цркве православне и проповједници Христове истине“. (Исто, 110


„Плачи, рођена земљо! Плачи, ридај, рођена Русијо мајко!“ – грца бјелоруски свештеник. „Светиња твог друштвеног живота, правни закон, грубо је погажен, слобода твог говора немилосрдно је угушена, неприкосновеност личности сурово је унижена; израњављено је све до посљедње латице твоје богочежњиве слободе..


Но..


Радујте се! – кличе исти свештеник – јер је наступило вријеме мучеништва за име Спаситеља Христа … Умјесто слободе Цркве у слободној држави, наша мајка, света Црква православна, лишава се свих људских права и постаје гоњена робиња. То нису трпјеле и не трпе православне цркве у деспотском мухамеданској Турској. Хришћанима је било боље за вријеме крвавих гоњења римских незнабожачких императора него што се дешава нама. Римски императори су поштовали свештена мјеста хришћанских погребења и нису их дирали.“ (Исто, 117


Гоњени имао је снаге да се храбро обрати мучитељу: „Слушајте ви, становници Смољњег: Нећемо вас слушати никад и ни за што нећемо вам се потчинити … Ви силом отимате наше храмове, ми ћемо чинити службу Господу Богу по домовима и подземљу. Ви својевољно одузимате наше антиминсе; ми ћемо без њих, с благословом наших епископа, свршавати литургије. Ви насилно одузимате наше свештене сасуде; у домаћим судовима свршаваћемо страшну жртву Тијела и Крви Господње. Без ње ми не можемо живјети. Свето Причешће даје нам радост, неземаљско усхићење и силу живота да се боримо и снагу да мушки, без трепета подносимо страдања. Не бојимо се више гоњења ни мука. Ми их хоћемо; жедни смо њихове крваве љепоте. Не стрепимо од ваших револуционарних трибунала. Вашим линчовањима изнакажена наша тијела ће бости, вашу савјест; прокламоваће пут побједе свјетлости над … незнабоштвом, и неоспорно, побједа ће бити наша.“ (Протереј Боробјев, Свједочанство, 1, 117-118


Ко би исказао сву трагику збивања; ко би пјенушаве ријеке мученичке руске крви прелио у кристалну чашу сазнања; ко би ковитлаце потока суза преточио у мирну ријеч казивања? Немогуће је


Могуће је вратити се намуштим бројкама и покушати замислити да те бројке само оличавају милионе људских живота, десетине хиљада разрушених и затворених цркава, стотине хиљада разорених породица и заувијек уништених људских судбина. Те бројке оваплоћују крике руских мајки за својом, по тамницама руским и ледарама сибирским, изгубљеном дјецом; жена за несталим мужевима; дјеце за ишчезлим родитељима; и свију скупа за утамниченом слободом


Од, званично, 117 милиона вјерујућих првославних Руса до крвавих година револуционарних, послије свих Лењина, Стаљина и Хрушчова, процјењивало се да их је до ослобођења Цркве било највише до педесет милиона. Колико год да их је било, ипак их је било дупло више него чланова партије која их прогонила. Од првог плотуна у руску душу са брода „Аурора“ до почетка вихорних година ратних, убијено је 207 епископа руских. Бијаде, чусте, 48 хиљада дјелујућих руских храмова; било их је мање од 7 хиљада. Руски побожни народ изњедрио је био огромну армију од 50 хиљада духовника; остало их је ни пуних 6 хиљада. Имали су Руси 58 духовних школа; само их је још 5 преостало. Од преко 1200 манастира до осамдесетих година прошлог вијека постојало је само 16


Петољетком Стаљиновом, од 32 до 37, било је планирано потпуно уништење сваке вјере осим безбожничке. Актери смрти и уништења надали се да се од године 1938. траг имену Божијем заувијек избрише. Тих година требало је да свечано објаве нестанак комунистичке ере.


Данас света мученичка Руска црква слави 1030-годишњицу свог постојања и мученичког свједочења. Снажна и јака. Васкрсла, саваскрсава вјеру у своме народу и објављује, коначно, побједу коју је мученичка душа руског свештеника предугледала далеке, и трагичне, 1918. године.