Потресно је јеванђеље о исцјељењу двојице слијепаца, описано у Матејевом јеванђељу. (Мт. 9, 27-35)
Ми се никада не можемо потпуно уживити у њихову ситуацију, јер нас је, хвала Богу, мимоишла њихова несрећа. Али, сигурни смо да је била превелика њихова радост пошто су били излијечени.
Јеванђеље нам описује многа, и још већа, Христова исцјељења тако да би нас ово исцјељење могло оставити равнодушним. Али и овдје постоји нешто што нас може да побуди на размишљање. Каже јеванђелист Матеј: „И када је Исус одлазио оданде, пођоше за њим два слијепаца вичући и говорећи: Смилуј се на нас, сине Давидов!“ А када дође у кућу, приђоше му слијепци. Рече им Исус: „Вјерујете ли да могу то учинити?“ Рекоше му: „Да, Господе.“ Тада дотаче њихове очи говорећи: ”Нека вам буде по вјери вашој.“ (Мт. 9, 27-29)
Наизглед, обична јеванђељска прича каквих је у Јеванђељу пуно. Али, ако се задржимо на моменту јавног исповиједања вјере двојице слијепаца долазимо до њеног дубљег садржаја.
Од нас, хришћана, тражи се јавно и дјелотвнорно исповиједање вјере. То није сваки пут пробитачно али с тим ми морамо да рачунамо. У вријеме Исусово, такође, није било, још више. Но видимо да слијепци вичу и говоре: „Смилуј се на нас, сине Давидов“. (Мт. 9, 27) Дакле, исповиједају да је Христос Месија, а зна се, из Давидова племена је требало да дође Месија. Због свог исказа, у то вријеме, могли су бити каменовани од стране фарисеја због, наводног, светогрђа. Али, они се не обазиру јер је њихова невоља велика а вјера јака.
Можда би се сваки од нас тако понашао кад би био у таквој невољи а указала му се прилика да је се ријеши.
Христос их није одмах исцијелио. Ушао је у кућу а они за њим. Ту им поставља питање: „Вјерујете ли да могу то учинити?“ (Мт. 9, 28) Не поставља им то питање зато што он не види њихову вјеру. Он све добро види али жели да они још једном, пред свједоцима, јавно, исповиједе своју вјеру. И пошто то учинише, бише, по њиховој вјери, излијечени.
Ево теме над којом да се замислимо. Јер, управо, ту смо многи поклекли и затајили. У окружењима у којима живимо знамо да има више хришћана него што се види.
Ми смо вјеру и вјерски живот оставили искључиво за дом и цркву и за наше посебне прилике. Иначе то скривамо као нешто што нам умањује вриједност. И као да је забрањено јавно се изјаснити као хришћанин. По нашем понашању се, свакако, закључује да није баш пробитачно.
Кад светимо водицу ми, свештеници, сагледавамо ко нас све прима у свој дом. Видимо да се, обично, сви укућани крсте, знамо да славе, а већину од њих никада не видимо у цркви. Као да је постало пожељно баш јавно показати своју невјеру, своје, назови, „неприпадништво“. Многи не бирају тон и стил када то чине. И тад, уз невјеру, покажу своју некултуру.
Треба да се подсјетимо Христових ријечи: „Сваки, дакле, који мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећу се и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима“. (Мт. 10, 32-33)
Од нас се тражи јасан став. Наша вјера мора да буде видљива за све људе. Јер, од јасног и јавног исповидједања вјере Црква, као заједница вјерних, и живи. Каква би била корист кад би нас и више било но што нас има а кад то не бисмо показали. У том случају, сви би храмови затворени били.
Христос захтијева да Црква буде јавна заједница вјерника. „Јер гдје сте два или три сабрани у моје име, ту ћу бити и ја са вама“.
Исповиједање вјере је услов спасења. „Ако, дакле, својим устима исповиједаш да је Исус Господ и то вјерујеш у свом срцу да Га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен.“ (Рим. 10, 9) Неисповијеђена вјера није довољна. „Јер срцем се вјерује за праведност а устима се исповиједа за спасење.“ (Рим. 10, 10)
Разумије се да не треба отићи у другу крајност па да само устима доказујемо своју вјеру. Има нас и таквих.
Свјесни смо да је било и да има времена кад није пожељно јавно свједочити Христа. Због тога, понекад, човјек може бити подвргнут руглу. Али морамо истрајати. „Ако подносимо, с њим ћемо и царовати. Ако га се одрекнемо и он ће се нас одрећи.“ (2. Тим. 2, 12)
Рекох, кад би нас снашло оно што је снашло двојицу слијепаца, жеља за исцијељењем надјачала би стид, и којекакве друге интересе и ми би смо, ако би требало, вичући, објављивали своју вјеру. А зар, стварно, треба да дође до невоље па да буде богомоље? Зар није боље увијек своју вјеру испољавати и Богу се молити да нас не снађе нека биједа, овдје, на земљи, да би смо били примљени у окриље Божије, на небу.