Мт. 4, 12-17
Ријеч Божија учи нас да је Господ наш с позивом на покајање отпочео своју искупитељску мисију на земљи. Када је успјешно одолио вражијем кушању, Господ се повуче у приморске крајеве, да се збуде оно што су пророци провидјели – свјетлост његовог божанског лица да обасја таму и расвијетли лица оних „који сједе у области и сјени смрти“. (Мт. 4, 16) Вели свети јеванђелист Матеј: „Од тада поче Исус проповједати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. (Мт. 4, 17
„По речима богомудрих светих отаца, Бог је људима даровао покајање као котву спасења од дављења у мору светских зала. Он се не љути толико на људе што, по немоћи своје природе, упадају у грехе – вели отац Живан Маринковић – колико се љути што не користе ову дату им котву спасења, другим речима, што се после пада у грех не дигну и не кају и не продуже борбу са грехом, што се не труде на свом спасењу.
„Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“, (1. Јн. 1, 8) учи нас свети Јован Богослов. На овој чињеници варања себе да смо чисти премноги падамо. У данашње вријеме, ђаво мирно може да ликује над једним својим успјехом: пошло му је за руком да у нама разблажи и разводњи осјећај грешности. Спектар гријеха је бескрајан и варке ђавоље безбројне.
„Ми треба да изучимо уметност свих уметности, да се изборимо против греха, тог нашег подмуклог и моћног непријатеља. Само, ја унапред хоћу да вам кажем да та борба превазилази људске снаге – опомиње нас свети Јован Кронштатски. Нека се нико не ослања на своју сопствену моћ, на своју памет, сналажљивост и храброст. Непријатељ је јачи од свих нас. Али ми треба да се поверимо Христу који је за нас победио противника и подарио нам своје име, свој Крст, своју благодат и снагу.
Много пута Господ нас увјерава у милосрђе своје; толико велико да може да се учини да оно превазилази правду његову. Одметнути син, који је развратно провео дане лутања и странствовања, и улудо проћердао очевину своју, кад се, покајан, вратио, бива с радошћу примљен и загрљен. Сам Господ казује нам да је „већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“. (Лк. 15, 7)
Када га фарисеји и књижевници осуђиваху што се са цариницима и грешницима дружи, Он их кори да не требају здрави љекара него болесни, и да он није дошао да позове праведнике на покајање, него грешнике. (Мк. 2, 17) Вели им: „Који човјек од вас, имајући сто оваца, и изгубивши једну од њих, не остави деведест и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе. И кад је нађе, метне је на рамена своја радујући се“. (Лк. 15, 4-5)
Божије милосрђе превазилази сваки људски разум. Нема гријеха – осим самоубиствене хуле на Духа Светога – који се истинским и плодотворним покајањем и милосрђем Божијим не може избрисати.
Отац Живан Маринковић наводи случај светог Антонија Великог који је, не знајући, молио се за ђавола и сазнао да би Бог и ђаволу опростио ако би се овај покајао.
Житија светих пуна су примјера некадашњих грешника који су подвигом, и страшном борбом са злим духовима, своје гријехе искајали и, на крају, светошћу се прославили. Црква истиче примјер свете Марије Египћанке, која је један дио свога живота у страшном гријеху провела, али је, послије, у друга два дијела свога живота гријехе младости своје окајавала. Кад је сагледала понор своје грешности, удаљила се у пустињу и пуних 48 година изнуравала своје тијело подвигом, проводећи дане и ноћи „у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима“. (Охридски пролог)
То су они плодови „достојни покајања“ (Мт. 3, 8) о којима говори Св. Јован Крститељ
Један од најупечатљивијих случајева је преподобни Мојсије Мурин. Био је надљудске снаге. У младости својој, и пуној снази, одметнуо се од својих господара и окупио разбојничку дружину. „Оперисао је у Египту и чинио велика недјела, пљачкао, силовао, убијао“. (Исто) Наједном, у њему се десио преврат и од старшног разбојника постао је смјерни покајник. Животописац не наводи шта се то десило него само вели да се овај страшни харамбаша, поражен неким несрећним догађајем, повуче у манастир. „То значи да је покрет био нагао, да га је сами Бог натерао на то, водећи га својим провиђењем, ваљда са планом – како вели Димитрије Богдановић – да прикаже, Муриновим животом, како се то један покајани разбојник, попут оног, јеванђелског, може брзо наћи у царству небеском.
Само, да не помислимо: човјек је био велики грешник, покајао се, Господ му покајање примио, и ето ведрог завршетка причи. Не иде то тако лако. Није лако принијети „плодове достојне покајања“. Примјер преподобног Мојсија Мурина о томе најбоље свједочи. На њега, у испосништву, насрнуо је демон блуда. „Колико год Мојсије више постио, више се молио, више бдео, толико је јаче буктала у њему страст што је распаљује демон распутности. Био је у искушењу да остави све, да прекине свој подвиг и врати се тамо одакле је дошао – опет међу разбојнике.“ (Димитрије Богдановић) Савјетовано му је да појача пост. „Мојсије је отада постио ваљда као ни један други аскета у тој пустињи“; јео је само по фунту сувог хљеба и пио мало воде а радио тешке послове, све вријеме молећи се. Ни то му није помогло. Од једног старца добије савјет да бди. И Мојсије проведе у својој ћелији бдијући пуних шест година, стојећи на молитви. Ни то му није помогло.“ Служио је старце, доносећи им – ноћу, да не би спавао – воду са удаљеног извора. Изложио се тешким тјелесним напорима и, опет, молио се. Тек кад га је неко (демон, највјероватније) с леђа напао, и тешко озлиједио, тако да је једва преживио, Мојсије се ослободио свога прогонитеља. „У ствари, излечила га је смерност којом је тражио да се други старци моле за њега“
Колика је сила истинског покајања, и колико је безгранична милост Божија, видимо из „Охридског пролога“ Владике Николаја. Приповједа Владика: „У време византијског цара Маврикија, неки чувени разбојник оперисао је у околини Цариграда и био страх и трепет за становнике околине, па и саме престонице. Кад га никако нису могли ухватити, цар Маврикије пошаље му крст, у знак вере да ће му све бити опроштено, ако се преда. Разбојник прими крст и преда се. Дошавши у Цариград, он падне пред ноге цареве и замоли опроштај. Цар одржи реч, опрости му и пусти га на слободу. Но одмах потом разболи се разбојник тешко, и предосети да му се приближава смрт. Он се, у болници, почне горко кајати за све грехе своје, и са сузама молити Бога да му опрости. Многе сузе пролио је на молитви, тако да му марама, којом брисаше сузе, беше сва натопљена сузама.
И умре разбојник после 10 дана плача и молитве.
Исте ноћи, кад он умре, виде лекар, који га је лечио у сну чудесну визију: кад разбојник испусти душу, око њега скупише се некакви црнци са многим хартијама, на којима су били исписани његови греси. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима се поставише теразије, и црнци, весели, ставише све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна теразија беше празна. Тражећи шта би ставили на другу страну, један анђео сети се оне мараме, натопљене покајничким сузама, узе је и рече: „Да ставимо ову мараму и милосрђе Божје“. И кад то учинише, њихова страна на теразијама претеже ону другу са гресима. Тада црнци побегоше жалосно урлајући, а анђели узеше душу разбојникову у рај, славећи милосрђе и човекољубље Божје.
После ове визије лекар се пробуди и похита у болницу. Нађе разбојника мртва, али још топла, лица прекривеног марамом мокром од суза.
Нека би се Милосрдни Господ смиловао на нас кад га покајнички призовемо, и помиловао нас.