Апостолско слово, Рим, 5, 1-10, слови о љубави Божијој и помирењу нашем с Оцем нашим кроз крсну жртву Сина његовог, Господа нашег Исуса Христа. „Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас.“ (Рим, 5, 8) „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Зато нас соколи свети Апостол да, ако и страдамо, као хришћани, знамо зашто страдамо.
Ево зашто се Ријеч Божија, Откровење свето, назива Јеванђељем – благом вијешћу. Ово је сва суштина хришћанства, есенција наше вјере. Ово је „Свето писмо у малом“, како вели један савремени православни богослов. „Када бисмо изгубили цијели Стари завјет, чак када бисмо изгубили и Нови завјет, губитак би био трагичан али би смо само у овом стиху имали суштину Светог писма. У неколико ријечи овога стиха суштина је наше вјере и хришћанства.“
Ако би се овај стих морао сажети у једну једину ријеч, и ако би се сва суштина наше вјере морала једном једином ријечју исказати, та ријеч би била: љубав. Ако би се и све људско знање о Богу у једну једину ријеч преточити морало, и та би ријеч била: љубав. То нас Апостол љубави, свети Јован Богослов, учи, када нам вели да је Бог – љубав.
Када су једног од највећих протестантских теолога овога доба, Карла Барта, његови студенти били ставили пред изазов да у једну једину реченицу преточи суштину хришћанске вјере, чувени теолог се био замислио па својим студентима издекламовао стих успаванке, с којом га је његова мајка, док је дијете био, у кревет полагала. Тај стих гласи: „Бог ме воли, ја знам, Библија ми каже то.“ Kако се најједноставнијим људским ријечима може исказати највећа тајна Неба и Земље.
Покушајте сада да се удубите у ријечи апостолове, настојте да продрете у њихову срж и благу и радосну вијест коју нам објављује: „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Све што човјек има, чак када је то у највећој могућој мјери, то је само најбљеђа слика онога што Бога одликује. И наша љубав само је одсјај Божије љубави. Ако се ишта на свијету воли, онда је то своје дијете. Зато нас свети јеванђелист упућује, да преко своје љубави за рођено дијете, схватимо колика је Божија љубав према нама, да је Сина свог јединог дао да нас приведе себи да и ми примимо усиновљење. (Гал. 4, 5) „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо”. (1. Јн. 3, 1
Пођимо за Христом и пратимо, стопама својим, трновити, страдални, пут којим је од рођења свог до Голготе и крсног распећа Господ ишао. Господ Бог, Створитељ Неба и Земље, из љубави своје неизрециве према нама, грјешнима, силази са Неба, узима обличје слуге и страда за нас. Нека свако од нас замисли себе да са Мајком Божијом стоји испод крста на којем Син њен разапет виси. Можемо ли замислити мјеру љубави Христове према нама?
Отац Антони Конарис прича о једном чувеном средњовјековном богослову који је својим суграђанима био најавио да ће једно вече проповиједати о љубави Божијој. У предвечерје тога дана, још док се свјетлост разливала кроз прозоре храма, народ се почео скупљати, и у тишини стајао, чекајући богослужење и проповијед чувеног духовника. Када је и посљедњи зрачак свјетлости ишчезао, стари монах приђе једном чираку, узе са њега упаљену свијећу и потом приступи икони Христовој на крсту. Тихо је принио свијећу ранама на Христовим ногама, па ранама на његовим рукама и ранама на Господњим ребрима. Потом, без ријечи, оставио је свијећу да свјетли код трновог вијенца сплетеног око Христовог чела. То је била сва његова проповијед. Народ је у тишини стајао и плакао. Свако је осјећао да се налази у средишту тајне која превазилази свако људско поимање.
Божија љубав је толико дубока, толико широка и вјечна да се никаквим чудом не може изразити нити се да људским разумом обујмити ни измјерити. Но, да ли би Бог узаман дао нешто што му је најдраже, Сина свог јединог, и да ли би се сами Господ наш Исус Христос узалуд жртвовао не очекујући од нас, због којих себе на жртву приноси, одговор? Не, браћо и сестре. Божија љубав захтијева одговор са наше стране, и то двоструки одговор. На љубав Божију дужни смо одговорити љубављу према њему и љубављу према брату човјеку, слици и прилици Божијој. Свети апостол Павле рече за себе, да је готов да умре за име Господа Исуса. (Дап. 21, 13) „Ко ће нас раставити од љубави Божије – вели он. Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност или мач?“ (Рим. 8, 3-5) „Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост ни будућност, ни висина, ни дубина, нити никаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу нашем“, (Рим. 8, 38 – 39) одговара он.
Свој одговор апостол је био запечатио животом својим и доказао смрћу својом. Ходећи овом земљом, он је био преточио живот свој у љубав Божију да је за себе могао рећи да не живи више он него Христос живи у њему. „А што живим у тијелу, каже он, живим вјером Сина Божијег који ме заволи и предаде себи за мене.“ (Гал. 2, 20) Ни наш одговор на љубав Божију не би смио бити мањи од Апостоловог. Апостолу Павлу, Христос је био живот а смрт добитак. Гдје ми стојимо у поређењу с њим
До Бога се долази не књигама дебелим и знањем небопарним него само љубављу. „Који не љуби, не познаде Бога, јер Бог је љубав“, (1. Јн. 4, 8) вели свети апостол Јован Богослов. До Бога се долази кроз љубав за брата и сестру, створења Божија. „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што и ја вас љубим – вели Христос својим ученицима. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јн. 13, 34-35)
Ево мјерила којим ћемо бити мјерени и суда којим ће нам се судити. О овим двијема заповијестима, о љубави према Богу и љубави према човјеку, виси сав закон и пророци. (Мт. 22, 40)