Пасје доба

Прије неки дан возим, а испред, на колима угледам налијепницу. Увијек обратим пажњу на то како људи себе тим налијепницама представљају. Има ту свакаквог чуда да се види, а неријетко, и глупости невиђених


Поледам пажљивије, а на налијепници симбол псеће шапе, уоквирен текстом, који слови: ”Псећа баба”. Видим, а не могу својим очима да вјерујем: жена, поносно, проглашава себе керушом старом


Богу драгом неизмјерно хвала, јер је мене, ђеда препоносног, и моје животно садружје, баку унучади наших, обдарио двоцифреним бројем изданака из нашег коријена. Кад год нам је Господ дарове своје слао, радовали смо се неизмјерно. Видиш, и у својим рукама држиш нови живот, читав један свијет на длану. И, заиста, свако наше унуче посебно је на свој начин и богатство огромно


А сад ова, ”керећа бака”, морала је пуцати од среће и, очигледно, пролупала је, ако је гледала како јој њена, керећа, унучад рафално испадају


Колико ме је ово чудо поремећених лончића у глави те жене зачудило, још више сам се, у своје вријеме, нашао затечен и запрепашћен кад сам и ово чудо доживио: млада жена трчи, одржава своју кондицију; указује велику пажњу свом згодњикавом тијелу. Трчећи, гура дјечја, спортска, колица испред себе. Хвала Ти, Боже, помислим: добар спој њених обавеза. Себи кондицију, а дјетету свом свјеж ваздух. Кад, гле, чуда невиђеног: у дјечјим колицима, ”ужива к’о паша”, њено псеће љубимче


Гдје год се окренете, у који год парк да пођете, којом год улицом да се упутите, реците, шта видите? Да ли ћете сретати деке и баке како за дјечје ручице своју унучад воде, или младе родитеље да дјечицу своју шетају; очеве како се спортски надмећу са дјецом својом? То је, драги моји, све рјеђа слика; толико ријетка да блиједи и из нашег се искуства губи.  Али, за то вријеме, не бојте се, свуда, и на сваком кораку, ”очеви” и ”мајке”, ”деке” и ”баке” своје миљенике воде и са њима се друже. Своје љубимце, ”дјецу” своју, а ево, сад, и ”унучад” четвероножну доживљавају, баш стварно, као род рођени и тако се о њима изјашњавају. То иде толико далеко, до оне несрећне, а доларима, пребогате жене, Мионе Хелмсли, која је тестаментом астрономских 9,600.000 долара оставила своме керу у наслиједство и одредила да, кад псето липше, лешина његова уз њу да се закопа. Замишљам каква је ледена пустош у њеној души била, какав је, испразан, живот водила и шта је о тој мизерији, што се људи зову, та несрећна жена мислила


Гледам, по сиромашнијим предјелима мога града, сиротиња, која једва крај с крајем натиче, снабдјела се керовима разним. По прегријаним становима муче и повлаче те јадне животиње. Међу њиховим љубимцима има огромних паса, и вучјака, који жуде за трунком хладног зрака и дубоким снијегом да у њега своје њушке зароне


Помислим како би многи, који животиње разне у својим кућама и у становима држе, ускраћујући им њихова природна, и за те животиње најздравија окружења, велику им услугу учинили када би их од своје ”љубави” ослободили. Од те љубави животиње пате и цвиле, а понекад се оштрим својим зубима на ту ”љубав” устреме. Крајем прошле године, два кера, домаћа, растргла су своју власницу, двадесетдвогодишњу Бетани Стефанс. Сви из њене околине у чуду су се нашли јер је Бетани, наводно, за керове своје била јако везана. Божија твар уздише и тугује (Рим. 8, 22) а зна и да се побуни и употреби и злоупотреби својој успротиви


Овдје и не покушавам да говорим о патолошким и морбидним појавама у односу на животиње. ”Јер, срамно је и говорити о ономе што они тајно чине.” (Еф. 5, 12) А ни ова, ”безазлена љубав” није баш безазлена, као што није нимало безазлена ни огромна индустрија која иза свега стоји и овај тренд подстиче. А далеко су од било какве безазлености злобници, неимари новог поретка, зидари свијета без Бога, у којем они, шегрти, мајстора свога  за бога постављају. Читају они, пажљиво, Свето писмо; али не да по њему живе, него управо – супротно. Све што је Бог рекао и заповједио, окренути наопачке. Господ неређује: ”Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи”, (1. Мојс. 1, 28)  а они све могуће и немогуће раде да се људи не рађају и не множе. Циљ је да буде што мање људи на земљи


Узбудљив је приказ у Светом писму о стварању друга према Адаму. Господ је увидио да ”није добро да је човјек сам” (1. Мојс. 1, 18) па је одлучио да начини ”друга према њему”. (1. Мојс. 2, 18) Дао је Господ могућност Адаму да изабере између свих створења Божијих друга према себи, ”али се не нађе Адаму друг према њему”. (1. Мојс. 2, 20) Зато ”Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом; Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело”. (1. Мојс. 2, 21-24) То је природни, од Бога дати, поредак односа


Далеко од тога да ја не волим животиње, али волим их мјером која је, мислим, нормална. Кроз живот, имали смо два вучјака; вољели смо их искрено. Кад сам се од мог посљедњег вучјака опраштао, плакао сам као мало дијете. И сад, кад се тога сјетим, заплакати бих могао


Вољели смо та створења Божија али нисмо – далеко било! – мијешали појмове. Дјеца су нам дјеца била – и остала; а вучјаци су били оно што су могли бити; не даље од тога. Нису нам замјењивали ни надомјешћивали оно што се замјенити не може и не смије


Дужни смо да волимо и животиње. Не заборавимо, њих је Господ створио и о њима, у љубави својој, промишља. Све што Господ створи, ”добро бјеше веома.” (1. Мојс. 1, 31) Ако се и свађаш са ближњим својим, и ако га и не волиш, није добро и гријех је, али далеко већи гријех је – и то Господ забрањује – да мржњу своју преносиш на бесловесну животињу која припада твоме супарнику. ”Ако видиш гдје је ненавиднику твојему пао магарац под теретом својим, немој да га оставиш, него помози.” (1. Мојс. 23, 4-5) Исто тако, није у Божијој вољи било каква злоупотреба животиња. ”Не ори с биком и магарцем у истом јарму”. (4. Мојс. 22, 10) И за животиње Бог је одредио дан одмора. „Шест дана ради свој посао, а седмога дана остави, да се твој бик и твој магарац одморе.” (2. Мојс. 23, 12


Светитељима се од изобиља љубави према Богу и ближњим итекако преливала љубав према животињама. Црквено предање преобилује примјерима топле, обостране љубави. Свети Герасим Јордански ”једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. (Пролог, 4/17.март)


Видите докле може да иде љубав истинских хришћана према сваком створењу Божијем: ”Сећам се- свједочи Старац Пајсије Светогорац – у колиби Часнога Крста, једног лета, сиђе змија, отровница, низ олук и склупча се преда мном. Диже главу високо, пружи језик и засикта. Била је много жедна – изгорела од велике жеге – па као да ми је запретила. Тражила је воду, али некако заповеднички, као да сам био дужан да идем да јој донесем воде. „Ама бре“, кажем јој, „на овај начин никога нећеш дирнути!“ Но, сипао сам јој мало воде, па је попила. Међутим шакали ме много потресају, вели Старац, јер када су гладни плачу као бебе


Да видите само шта ме снашло и са мачкама сада у колиби. Приметиле су да излазим сваки пут кад зазвони звонце, па им понекад бацим и нешто да поједу. Па сада, када су гладне, вуку канап да звони звонце. Ја изађем, видим да су оне повукле канап, па их нахраним. Како је Бог све то уредио”, вели Старац Пајсије Светогорац. (Поуке  божанствене љубави


”Преподобни Марко Подвижник је био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи.”


Данас су поремећене многе ствари и побркани односи, и на том, трагичном, замјешатељству здушно се ради. Животињама се приписују људска својства о оне се гурају у људске животе да им замијене цјелокупну породицу, а најприје, дјецу. Јер, дјеца су тегобна, дјеца су захтијевна, дјеца су препрека напредовању; и да не набрајам шта све дјеца, у изопаченој свијести анималаца, јесу и могу да буду. А куца, и још кад је дресирана, пардон, васпитана, ћути и облизује се. Обожава и захвална је бескрајно. Са куцом се може живјети. Не свађа се; не поговара; не досађује; не обавезује. Срећни ”керећи отац”, и пресрећна ”куцина мајка” могу, стопостотно, да се посвете себи самима, свом послу, амбицијама, успону, ”пуном људском остварењу”. Кад године пролете, живот се подобро искруни,  и кад се, чак, неке од испразних и таштих амбиција остваре,  онда се он, сам, у својој празнини, нађе, а и она, усамљена у своме свијету, осврну се и виде – потпуни људски промашај. А тада је већ касно


Зато, ми, хришћани, ”да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду”, (Еф. 4, 14) како нас опомиње свети апостол Павле. Ако помодарци имају своје приоритете, ако им је све важније од Закона Божијег и воље његове свете, ми се морамо држати редослиједа вриједности и врједнота како их је Господ наложио. Не могу нам узори бити бабе, попут Брижит Бардо која би за једног пацова лабораториског потаманиле све докторе и медицинске истраживаче. У својим деведесетим, само је једном, једини пут, видјела своје унуке, а праунуке – ни једном. ”Нисам никад вјеровала у крвно сроидтво”, вели, а у кереће вјерује до свога смтнога часа


Узмимо Свето писмо у руке; оставимо сва помодарства и лудости људке. Нека нам Свето писмо, откривено слово Божије, буде путовођа, свјетилник и свјетлост ногама нашим да не попузнемо на путу до Господа


Волимо се, рађајмо се и множимо се. Осјетимо неисказану радост, али исто тако, и муку родитељства


Творевину Божију волимо, али је не обожавајмо и њој се не клањајмо. Једином Господу припада поклоњење наше, сада, и увијек.