Вратимо Светог Николу – вратимо се Светом Николи

Свети Никола, најчешће слављени светац код нас, Срба, присиљен је на многе преображаје и свака та неприродна и насилна промјена његовог лика удаљила га је од њега самог и нас одвајала од поимања и слављења овог светитеља какво му слављење доликује.


Свети Никола је ”правило вјере и примјер кротости”. Он је ”смирењем стекао висину и сиромаштвом богатство”.


Они који су, кроз чађаве оџаке својих кућа, не знам којим начином, у бетонске вишеспратнице, својој дјеци Деда Мраза спуштали, највјероватније појма нису имали да је тај, њихов, обезбоженом времену усличен, и ”партијски подобни” Деда Мраз, уствари, наш Свети Никола.


Свети Отац Николај, ”огледало свих добрих дела”, ”отац сиротама, милостив даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима и велики добротвор свима”, ”велики пред Богом и пред свим људима”, као што читамо житијско слово о њему, ”он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи, у реформаторском налету брисања свега светога са његовог лика, претворен је у дебељушкастог, румена лица и црвеног носа, дедицу који, ношен ирвасима, небеска пространства броди и доброј дјеци, кроз димљиве оџаке, поклоне разноси. Од Светог Николе, Санкт Николаса, језичким маневрима, постао је, прво, Санта Клаус и, најзад, безбожном бољшевичком силом, Деда Мраз. Протестантима, који су избрисали све свеце из својих душа и календара, квекерима, на примјер, који су потпуно били забранили слаљење Божиће, било је потребно да са Бога и Божића скрену пажњу и усмјере је на неког кога су већ били довољно себи усличили, те су великог светитеља Божијег на зло употријебили. Тридесетих година прошлог вијека, безочна рекламна машинерија потрошачка, америчка, Санта Клаусу је ставила лулу у уста – јер је требало отровни дуван свијетом ширити и продавати – и кока-колу у десницу руку, па и тај ушећерини отров у све ћошкове свијета разаслати и разливати. А безбожним бољшевицима ни Санта Клаус, а поготово Божић, нису одговарали те су својим сљедбеницима и јадном народу изумили Деда Мраза.


Познат је детаљ из његовог светачког живота када је, да би спасио осиромашеног човјека срамоте, а кћерке његове од погибељног гријеха, Свети Никола је, ноћу, крадом, да га нико живи не види, даровима својим омогућио пристојне удаје сиромашних дјевојака. И кад га је отац дјевојачки, упорно стражарећи, ”ухватио на дјелу”, Свети Отац Николај ”закле га многим заклетвама да, док је он жив, ником не каже шта је с њим било”. Отуда светоникољски обичај остављања на празорима, или у дјечју обућу, ситних, драгих, поклончића дјеци.


Од тог и таквог светитеља Божијег западни човјек начинио је сушту његову супротност. Јер једино таквог могао је да га прихвати. Људи су лако насјели на превару и та, лажна слика угодника Божијег, комерцијализма ради, и профита по сваку цијену, одржава се и шири.


Нажалост, многи Срби повели су се за преваром и, у времена смутна и ”вунена”, поскидали славске иконе са својих зидова и окренули се слављењу Деда Мразног.


И поред свега што се збивало, као што је познато, Свети Никола је најчешћа српска слава. И у броз-оморно вријеме, у Београду и, вјероватно, у цијелој Србији, потрошња струје била је на годишњем врхунцу и о том дану је мјерена. Говорило се: пола Београда Светог Николу слави, а друга половина по славама ходи.


А ја бих да опоменем, или да замолим, ако је прихватљивије, да, ако већ за хришћане словимо, и ако Светог Николу славимо, да то чинимо онако како добри Свети Никола заслужује и какво слављење од нас, грешних, он у своју доброту прихвата.


Славећи угоднике Божије треба да се присјећамо и људске димензије њиховог светитељства. Ми различито означавамо светитеље. Уз Светог Николаја, мирликијског влкадику, заиста лијепо пријања назив оца. Он је свети отац наш, оличење доброте и милосрђа. Да, ипак, не сметнемо с ума да је тај исти, добри, Свети Отац Николај, кад више није могао подносити вријеђање Господа његовог и Мајке Божије Пресвете Богородице, он је људски проиврио, и јеретику Арију одаламио добру шамарчину. Господ му то није узео за зло и своје благовољење према Светом Оцу Николају исказао на јасан и упечатљив начин.


Овим нам се говори да се оставимо нашег. ”Добар дан, чаршијо, на све четири стране, и да добро и стамено одржимо оно што смо од предака својих, крвних и духовних, отаца и праотаца наших, у наслијеђе примили. Немамо право да у име било каквих дневних потреба и усличавања свијету овоме, који у злу лежи, (1. Јн. 5, 19) то благо неодговорно крчмимо


Овим поводом, искрсло ми је да искажем своје – за неке, јеретичко – увјерење у односу на тај исти свијет: Ми, Срби, требало би да почнемо да размишљамо о нашем враћању истинским коријенима својим, и да престанемо већ једном да јуримо за том обездушеном и обезвјереном ”Јевропом”. Морали би да се вратимо 200, 300 година уназад, да пронађемо свој пут, са којег су нас у ту, несрећну, ”Јевропу” хтјели повести раскалуђерени, и у другу неку вјеру преобраћени, Доситеј, и другар његов, са другог неког спектра, а изгледа, ипак, истог, ватиканског, Вук Хроми


На Светом Оцу нашем Николају најбоље се да видјети шта та ”Јевропа” од светитељства чини


Божићни је пост. Сврха овог поста је да, окренути од уобичајеног начина живота ка духовној страни нашег бића, припремимо се за дочек у нашу средину и окружења самога Бога. Јер Бог наш, из неисказане небеске славе, силази међу нас, огреховљену дјецу своју, да нас страшном жртвом својом искупи, ”да примимо усиновљењље”; (Кол. 4, 5) да не будемо више странци ни дошљаци, него суграђани светих и домаћи Божији. (Еф. 2, 1


Господ наш превелику жртву приноси, а од нас се тражи мала жртва послушности; да кроз пост докажемо да Бога волимо и да смо спремни да, за превелику љубав његову, одговоримо са капљом љубави наше


Свети отац Николај, ”целог свог живота провођаше у строгом посту”. Од мајчине сисе је постио. ”Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече.” Зар један такав светитељ не заслужује да, ако хоћемо да га прослављамо, чинимо то бар приближно примјеру његовом и да на славску трпезу, пуну свега и свачега, не износимо и ту нашу, ”неизбјежну”, крметину! Ако нам није много стало до тога да га умилостивимо, немојмо бар да га срдимо


Она епизода са шамарчином јеретику Арију испричана је да нас подсјети и на другачијег Светог Николу


Чули сте, свакако, за оно, народно: Вара – вари; Сава – лади, а Никола – куса. Подсјетићу шта је народ наш овим говорио: Празнику Светог Николе претходе два празника: 4/17. децембар посвећен је Светој Великомученици Варвари. То је она мученица којој је њен рођени отац, зато што се није хтјела одрећи Господа свог, својом руком, главу одсјекао. Слиједећи дан Црква је одредила прослављању Светог Саве Освећеног. Наш Свети Сава, на монашењу свом, узео је име овог угодника Божијег. Ово двоје великих светитеља заокружено је слављењем Светог Оца Николаја, архиепископа мирликијског


Док смо себе свјесни били, и својих се исконских коријена држали, кад смо у продртим опанцима, с кором кљеба тврдог, царевине рушили, тад смо знали и обичаја се држали па на дан Свете Варваре – Варин дан, зрнасте плодове Божије кували, варили; на дан Светог Саве Освећеног остављали то вариво да се хлади, а на Светог Николу то кусали и тим варивом свечари своје госте дочекивали и гостили


Овдје би требало да станем, а не могу да одолим и не кажем: Боље је не славити – да, понављам – боље је не славити него Господа, и угодника његовог, Светог Оца Николаја срдити


Рекох – и душу спасих.