Рим. 15, 1-7
Свети апостол Павле учи нас да смо ми, јаки, дужни „слабости слабих носити, и не себи угађати.“ (Рим. 15, 1)
За наше добро, било би упутно удубити се бар у 14. и 15. главу Павлове посланице Римљанима и ту наћи цјелокупан кодекс какав би требало да буде прави, хришћански, однос једних према другима и свију скупа према Оцу нашем, који је на Небесима.
Апостол Божји нас подстиче на ношење туђих бремена; да ми, како каже, „јаки“, слабости слабих понесемо.
До Царства небеског не долази се самачким ходом и вођењем „сопствене бриге“, макар се и о спасењу радило. Ми се спасавамо ходећи у друштву са свима онима које нам је Господ у наше окружење послао.
Јаки су дужни – наглашава свети Апостол – дужни а не ако они хоће, да помогну слабије.
Закон Божји испуњава се не празним молитвањем и Богу досађивањем, не некаквим назорисањем и напрезањем него помагањем оних којима је помоћ потребна. У овоме је свети апостол Павле потпуно сагласан са светим апостолом Јаковом. „Носите бремена један другога – пише апостол Павле хришћанима Галатије – и тако испуните закон Христов.“ (Гал, 6, 2)
У свему смо се удаљили од изворишта наше вјере па и у овоме, нажалост, ништа нисмо бољи.
Кад нас свети апостол Павле подстиче да носимо слабости слабих, он, на првом мјесту, мисли на то да ми – ако смо заиста јаки у вјери – помогнемо онима који то то нису; онима који хоће а не могу, који желе а не знају како.
Међу нама, углавном, све је мање разговора, све мање комуникације. Ми смо се са много брава закатанчили у своје забране: духовне и материјалне. Као да се човјек човјека највише плаши. Ни са комшијом, најближим, који би нам, како нас Премудри Соломон учи, од рођеног брата ближи могао бити, (Прем, 27, 10) не разговарамо. Тако нам се дешава да дуге године, многа љета, јесени и зиме, једни поред других проведемо а да ни имена једни других не знамо.
Некако „успјевамо“да океан бескрајни прелетимо – неколико сати дугог и досадног летења – а да са људима около нас, са човјеком до нас, ни једну једину ријеч не проговоримо. А то је брат наш, сестра наша, који, највјероватније, као и ми, сто својих мука по главама преврћу и можда би радо с неким своју муку подијелили. Ко зна, можда је и та особа вјерујуће биће.
Потпуно смо занемарили то да смо, као хришћани, дужни – Господ нас на то позива – да своју вјеру и јавно доказујемо. „Идите и научите све народе“, (Мт. 28, 19) наредио је Господ светим апостолима, а с њима и свима нама. Од сваког од нас се очекује да буде апостол вјере Христове у окружењу у којем се налази; у својој кући, најприје, а онда свакад и свуда.
Ја не кажем да сад сви треба стопама Јеховиних свједока да се упутимо, али бисмо се итекако и од њих нечему научити могли.
Онда нам, даље, свети апостол Павле вели да добро пазимо какав примјер другима дајемо.
Уствари, Апостол нас позива да љубављу замиришемо и зачинимо своје животе; да љубављу оплеменимо своје поступке према ближњима. И не само да не будемо камен спотицања и стијена саблазни, не само да друге – а нарочито слабије и неутврђене у вјери – да не спотичемо него да их подржавамо; својом љубављу на вјеру подстичемо.
Нажалост, ево, и сада, и овдје, не могу а да не споменем наше баш супротно понашање. Брзи смо на олаку – али опаку и убојну – ријеч; да свештеника, владику, облатимо; на своју цркву осуду бацимо а да и не трепнемо и не обазремо се ко нас све слуша и какво дејство наша ријеч на некога може да има. Не помислимо да тај неко може бити човјек на раскрсници; у лому куда ће, и како ће; ”којем ли се царству приволити”. Нисмо свјесни да наша прљава ријеч може да превагне и човјека, умјесто на добро, преломи на зло. Тако, умјесто да слабости слабих носимо, и бремена обремењених на своја плећа узимамо, ми слабости своје слабостима туђим придодајемо, бремена своја и терете оптерећенима и обремењенима налажемо.
Не заборавимо да ћемо за сваку празну ријеч пред Богом одговор дати (Мт. 12, 36) и да ће Господ из наших руку тражити душу оних које смо на зло упутили.
Апостолско штиво одвраћа нас од наше себичности на несебичност.
„Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка“, (Рим. 15, 2) вели нам свети апостол Павле. Кад Апостол каже да „сваки од нас угађа ближњему“, он не мисли да ми, по сваку цијену – и по цијену наших вјерских и моралних убјеђења – чинимо уступке нашим ближњим. Кад човјека видиш да гријеши, опомени га уљудно. Кад га чујеш да нешто погрешно о стварима вјере говори, научи га. А тек кад га чујеш да, не дај Боже, псује и на Бога се камењем баца, стави му – ако треба, и оштро – до знања да ти то не трпиш и безобразлуке у својој близини не толеришеш. Апостол је јасан: ми треба да угађамо ближњима на добро ради напретка.
Као најбољи примјер, како се ближњему служи, Апостол нам Господа нашег наводи. „Јер и Христос не угоди себи“, (Рим. 15, 3) вели он. Због нас, дакле, због сваког од нас: тебе, мене, због ње и њега, због онога кога волимо и онога кога не волимо Свемогући постао је – немоћна беба; Свемудри и Свезнајући заплакао је плачем дјетињим. Он, који је свељубав, родио се у пећини студеној, јер за њега, међу људима, Његовим створењима, мјеста није било. И тако, све до гвоздених клинаца у његове пречисте руке забијених и распећа на крсту голготском, у стравичним мукама, међу најгорим злочинцима.
„Угледајте се на Бога као дјеца вољена, и живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис“, (Еф. 5, 1-2) позива нас свети апостол Павле.
Знамо да се на сто миља Господу, у Његовој саможртвеној љубави, примаћи не можемо али можемо и морамо да настојимо да му бар једним малим дјелићем сличимо. Кад год било кога од ближњих за брата прихватимо, Господу нашем за корак смо ближи.
„Диван савет даје и свети Григорије Богослов: Сваки морепловац близу је бродолома, и утолико ближи уколико иде неустрашивије и подигнуте главе, не гледајући шта се пред њим налази.
Док пливаш по повољном ветру, пружај руку ономе који је доживео бродолом. Док се наслађујеш здрављем и богатством, помози ономе који је пострадао. Не чекај да из сопственог искуства дознаш колико је велико зло нечовечност, и колико је велико добро срце отворено за оне који трпе невоље. Дај невољнику макар најмање: и то неће бити најмање за онога ко у свему оскудева…
Ти си здрав и богат? Онда утеши болесника и сиромаха. Ти ниси доживео пад? Онда подигни онога који је пао и разбио се. Ти си весео? Онда ободри клонулога. Ти си срећан? Онда олакшај судбину унесрећеног.
Дај што било Богу као захвалност за то што не припадаш броју оних који имају потребу за доброчинствима, него броју оних који могу да укажу доброчинства; што не гледаш у туђе руке, него други у твоје.
Ако не можеш да укажеш велика доброчинства, укажи мања. Помози му, пружи храну, одећу, лек. Превиј ране, обавести се о његовом јадном положају, поразговарај о трпљењу, осмели се, дођи.
Ако ништа немаш, утеши сузама.
Велики је лек за онога који зло трпи, кад се неко из душе сажали на њега; несрећа се много олакшава искреним саосећањем.“
То, драги пријатељи, практично, значи слабости слабих, и бремена обремењених носити, и тако закон Христов испунити.