Који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим

Мт. 10, 32-33 и 37-38; 19, 27-30
„Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А који се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, (Мт. 10, 32-33) вели се у Светом јеванђељу.


Ова опомена Христова нема на сваком мјесту и у свако вријеме исту тежину. За оне који свједочење Христа могу главом платити, тај испит свједочења пуно је тежи него за нас који нисмо стављени на тако тешке пробе. Да ли је то довело до наше тешке равнодушности и поспаности, тешко је рећи. Ми, ипак, не бисмо смјели сметнути с ума да смо ми позвани на свакодневно и истрајно свједочење наше вјере. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашег који је на небесима“, (Мт. 5, 16) вели нам Христос. Ако нас је судбина поштедјела од тешких испита, не би смјели да дозволимо себи да падамо на малим.


Које је мјерило нашег свакодневног свједочења? Управо ово које нам Христос одређује: да се свијетли свјетлост наша и да по тој свјетлости будемо препознатљиви као хришћани; својим животима и дјелима, дакле, свјетлошћу и светошћу да се одвајамо од других.


Ми смо свједоци свједочења других: муслимана на примјер. Они су успјели себе да наметну, да буду тема дана и повод за размишљање. Своју вјеру, за коју ми добро знамо како је настала и како је ширена, и какво јој је учење, већина од њих држи и чува и брани. Безброј их је који су спремни, у свако доба, своје животе за њу да положе. И никоме не дозвољавају да са њиховом вјером спрдњу прави. Са њима, у данашње дане, нема спрдње и шале.


У ове вреле, љетне дане, на сву ову тешку спарину, сусрећемо их, забрађене, да им се ни очи не виде; у хаљинама, дугим до земље, како ходају улицама градским. И свако од нас, ко их сретне, размишља о њима, и ако им се не диви, поштује њихову изјашњеност.


Нама је тешко да, зарад своје вјере, запостимо који дан, да се одрекнемо било чега, да издвојимо Божије дане од обичних, да Господу принесемо на жртву неку своју удобност.


Ко би натјерао хришћанке да жртвују своју стварну или нашминкану љепоту за своју вјеру, да се сакрију, да се забраде?


Нас, данас, нико ни на који начин не може издвојити и за узор узети.


Од нас се, на крају крајева, и не траже спољне жртве и обиљежавање, него унутрашње, дјелатно свједочење.


„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донеесем мир него мач“, (Мт. 10, 34) вели Христос. Онај, кога су анђели, на рођењу, поздравили са химном мира, Учитељ, који је своје ученике послао у мисију мирну, да мир разносе и с поздравом мира у куће да ступају, Бог који миротворце синовима Божијим назива, каже у једном моменту, да није дошао да донесе мир него мач. Како да разумијемо ово? Овако: „Личност Господа Христа не допушта компромисе са злом и примирје са грехом. Она је као мач, оштра са обе стране, расеца, раздељује зло од добра до посљедње честице.” (Св. О. Јустин)


Богочежњива душа човјечија највећа је вриједност која нам је од Бога дата. И све што одваја човјека од његовог Извора, непријатељ је човјеку.


Све што имамо на земљи, привремено је, као што смо и ми привемени. И сва наша сродства и пријатељства су таква. Одрођавамо се судбинама својим, раздвојеношћу и удаљеношћу, свађама и сукобима разним. То се збива и са нашим пријатељствима. Кроз животе сваког од нас, прошло је много пријатељстава за која смо, у њихово вријеме, вјеровали да су јединствена и непоновљива и да се никада прекинути неће. А нестајалу су и прекидана су и у заборав нестајала. Зашто би нам, онда, тешко падале Христове ријечи да је Он дошао да растави „човјека од оца његовог и кћер од матере њезине“, (Мт. 10, 35) а да ће човјеку постати непријатељи баш домаћи његови. (Мт. 10, 36)


Колико год се ове ријечи чиниле тешким за разумијевање, оне нам разјашњавају дилему. Ко год одваја човјека од његовог Творца и Извора, непријатељ му је. Наводи га да заложи своје вјечно за привремено; оно што никада не пролази за оно што је пролазно и ташто.


Прије наших родитеља, кроз које смо у живот призвани, имамо свог Небеског Оца, који нам је живот дао. Наш вјечити Отац, Бог Створитељ, позајмио нас је нашим земаљским родитељима и сви, родитељи и дјеца њихова, враћамо се нашем Оцу од искони. Сада можемо да разумијемо оно што чујемо из Јеванђеља, да свако ко воли оца и матер већма него Бога и који љуби сина или кћер више него Бога, није Бога достојан. (Мт. 10, 37)


Онај ко раздваја родитеље од дјеце и дјецу од родитеља, није добронамјеран. Свако ко нас раздваја од нашег вјечног родитеља, Оца нашег, који је на Небесима, није нам пријатељ, макар то био неко наш најближи.


Бог не дозвољава да икога стављамо испред њега.


Ако се ми, својим ријечима и својим дјелима, одричемо Бога, ако га не признајемо за свога оца, ни Он нас неће признати за своју дјецу.


Ако Христа не прихватимо за свога брата сада, неће ни он нас примити за своју браћу пред Оцем Небеским.


Имајмо ово на уму. Размишљајмо о овоме и чинимо како Бог, Отац наш Небески, од нас тражи, да бисмо се спасили у очевини својој, правој и вјечитој.