Ако је свештеник грешан, молитва његова није грешна 

У Дјелима светих апостола (9, 32-42) писац, свети апостол и јеванђелист Лука, свједочи о два узбудљива догађаја у којима је свети апостол Петар био главни јунак. Међутим, он главноме и једином истинском актеру свих великих дјела, Господу, све заслуге признаје и упућује.


У првом случају, приказује свети апостол Лука апостола Петра међу хришћанима, светима, који живљаху у Лиди, гдје наиђе на једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет. „И рече му Петар: Енеје, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи! И одмах устаде“.


Колико год да је ово збитије узбудљиво, други догађај је узбудљивији и потресан.


У сусједном мјесту, Јопи, вели свети апостол Лука, бјеше једна ученица, Тавита, што, преведено, значи Срна. Млада дјевојка, разбоље се и умрије. Ученици, чувши да је Петар у близини, послаше по њега. Кад апостол Петар дође, „скупише се око њега све удовице, плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.“ (Дап. 9, 36-40)


Можете замислити какво је одушевљење могло бити и какав одјек од свих чуда што их свети апостол Петар учини.


Овим поодом ја сам наумио да вашу пажњу и размишљање усмјерим на један изузетно важан детаљ. Кад свети апостол Петар исцјели непокретног Енеју, строго му нагласи да Енеја зна и да утуви – а и сви около да чују – ко је исцјелитељ: „Енеје, исцјељује те Исус Христос“. (Дап. 9, 34) Ни једног јединог момента апостол Петар не упада у искушње да себе, евентуално, у први план постави и макер дјелић славе себи приушти. Свима да буде јасно и да сумње нема: Бог је тај који чудо учини.


И други важан моменат наглашава свети апостол Лука. Кад стиже да дјевојче, Тавиту, из мртвих васкрсне, свети апостол Петар прво све из собе изгна, па „клече на кољена и помоли се Богу“. (Дап. 9, 40) Апостол се, молитвено, обраћа Богу да Бог, кроз њега, чудо учини. Зна он да ће га Господ услишити, јер молитва његова је јака и искрена. Једноставним ријечима, без трунке икакве сумње, он наређује Срни да устане, као да би јој рекао: Тавито, додај ми чашу воде.


Гдје смо ми у свему овоме и чему ово казивање?
Ми, свештеници, врло често – и сувише често, рекао бих – предмет смо прича наших парохијана и непарохијана; похвалних, и још чешће, покудних. Једни нас воле, други нас не воле а трећи нас чак и мрзе; једни нас нападају, други нас бране. У задње вријеме, захваљујући, између осталог, овом погубном „сокоћалу“ интернетском, и трачевима који се тамо воде, на наше главе сливају се бујице прљавих и гнојних лажи. Заиста, пас то, с маслом, полизао не би.


У слободи, коју сами себи одређују, поједини бирају: овог свештеника признајем, оног, тамо, не признајем; овог хоћу у своју кућу, ил да ми дијете крсти, да ме вјенча и др; оног, тамо, нећу; код овог ћу се да исповједам и причешћујем, оном, тамо, ни у цркву крочити нећу.


Свето апостолско слово учи нас да гријешимо кад своје свештенике блатимо и некакве своје, накриве, аршине на свештеницима примјењујемо. Далеко од тога да ја тврдим да ми не подлијежемо суду својих парохијана, а још је даље помисао да ми својим парохијанима, и инима, својим гријешењем не дајемо повода за праведну осуду. Ја, лично, свјестан сам своје грјешности и недостојности и исповједам се, ево, пред вама да ме моји парохијани, врло често, својом искреном побожношћу и поодмаклим духовним животом, посраме и нађем се лак, мјерен и поређен с њима. Знам ја, и на себи осјећам, да, заиста, нико од везаних тјелесним похотама и сластима – што је са мном случај – није достојан да приђе, или да се приближи или да служи Литургију Господу, Цару Славе; јер Њему служити велико је и страшно и самим Небеским Силама. (Из Молитве Херувимске пјесме) Свјестан своје грјешности, свештеник, прије сваког свештенодјества, моли се Господу да га Господ оспособи за вршење велике и свете тајне.


Ни свештеник а ни народ којем је послан да служи не смију сметнути с ума да Господ, силом Духа Свога Светога, поставља свештеника на службу његову. А сваки крштени свештеник зна, и мора да зна, да је жртвенику Господњем приведен не због праведности своје него због милости и самилости Божије.


Ја сад хоћу да кажем и укажем на оно што је свети наш отац, Саво, прије више од осам вјекова, студеничком игуману, Харалампију, написао: Ако је поп грјешан, молитва његова није грјешна. Јер, наше, православно, поимање је: није свештеник тај који нешто чини него Господ. Христос Господ, Бог наш, је тај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Не крштава свештеник – мада ми то тако кажемо – него Господ крштава. Не вјенчава свештеник него то Господ чини. И било коју другу свештенорадњу да обавља, није он тај који то свршује него Господ. Свештеник је само проводник Божије благодати. Ако је жица, електрична, прљава, ако је бакар потамнио, струја ипак кроз њих тече и из прљаве жице свјетло свијетли и обасјава на све стране.


Господ замјера народу своме, и узима му то за тежак гријех, што се са својим свештеницима препиру. „Али нико да се не препаре ни да ко кога кори – вели Господ преко пророка Осије – јер је народ твој као они који се препиру са свештеником.“ (Ос, 4, 4) Да суди и осуди, да кори и кажњава, Господ је задржао искучиво за себе. За гријехове свештеника, он ће га походити и платиће му за дјела његова.


И недостојни свештеник је свештеник; само ће он за своју недостојност ите како полагати рачуне; строжије од других. Христос нам вели да онај слуга, „који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 47 и 49)


Велики апостол Христов, и друг његов, Петар, указује на Христа као дјелатеља и чинитеља чуда.
И преко нас и наших грјешних руку Господ, данас и овдје, врши тајне и чуда чини. И зато вам, још једном, Савину поуку на душу стављам: Ако је свештеник грешан, молитва његова није грешна.