Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима

resurrection

„И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“. (Лк. 6, 31)


И ако увиђамо да овдје има пуно себичнога – бити добар ради своје користи – ипак, камо пусте среће када бисмо се придржавали ове истине! Међу људима не би било свађа ни раздора – јер коме то користи до црном ђаволу – и не би на свијету било ратова ни помора. Свакоме је корисније и паметније да у миру зарађује и једе хљеб насушни, него да се пребија и ломата убијајући и стријепећи да ће да буде убијен. У миру свима би нам било боље и љепше. Али, шта ћемо када у људској природи увиђамо злу коб да човјек пакости човјеку у интересу обостране пропасти. У туђој штети многи, нажалост, виде своју корист.


Христос наш и Господ, браћо и сестре, иде даље од практичне наше вајде или штете, и од нас, хришћана, тражи више. Захтијева, наиме, да волимо људе – и то све, без разлике – и да их волимо не наше користи ради. Јер, хришћанска љубав „не тражи своје“. (1. Кор. 13, 5) Каже Христос: „И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако“. (Лк. 6, 32-33) „Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и незахвалнима и злима“. (Лк. 6, 35) Господ нам указује на Оца свога и Оца нашег небеског као на узор. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“. (Лк. 6, 36) Милости над Божијом милошћу нема. Он даје да Сунце грије и добрима и злима, пушта кишу и једнима и другима. (Мт. 5, 45)


Добро треба чинити да би се угодило не себи или другима но прије свих, Богу. Не да те људи виде и хвале. Деси ли се то, примио си плату своју, од Бога нема шта да очекујеш. (Мт. 6, 1-7)


Треба да истражујемо шта је угодно Господу, (Еф. 5, 10) и да се владамо достојно Господа. (Кол. 1,10) „А доброчинство и заједништво не заборављајте – опомиње нас апостол Павле, у Посланици Јеврејима – јер се таквим жртвама угађа Богу“. (Јевр. 13, 16) Добро можемо чинити када смо у сагласноти са светом вољом Божијом. Знамо за много случајева када људи веће зло учине но добро, руководећи се себичним људским разлозима и интересима, а све то потурају под добро или чак мисле да добро чине. Свети апостол Павле пише Корићанима: „Бог је кадар да вас обогати сваком благодећу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу“. (2. Кор. 9, 8)


Добро не треба да чинимо очекујући да сад и овдје будемо за то од Бога награђени. „Бог не плаћа сваког дана“, каже наш народ. Не кажњава ни зле одмах, јер и за њих има божанско стрпљење. Ако бисмо још овдје, на Земљи, били одмах награђени шта би, онда, остало за Небо. „Бог није неправедан па да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте за Име његово, послуживши и служећи светима“, (Јевр. 6, 10) обећава нам апостол Павле у Посланици Јеврејима.


Ми, хришћани, позвани смо да дјелима, прије свега, показујемо и доказујемо наше хришћанско опредјељење. Да наша плодотворна дјелатност најбоље свједочи о нама. Свети апостол Павле пише Филипљанима: „Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони“. (Флп. 2, 15)


Да се не деси и дешава да неко, кога знају и виђају по црквама, и називају га богомољцем, у свом животу све друго спроводи осим воље Божије и све око себе саблажњава. Да се не каже за неког између нас: „Види га, не избива из цркве, гради се богомољцем, а овамо љубави и вјере дјелатне нема ни за трунку једну“.


Наша дјела Христос поставља као мјерила према којима суди и просуђује. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16) У нашем свеукупном понашању, људи, који нас окружују, треба да могу да препознају Бога у нама. „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините“, (1. Кор. 10, 31) да бисмо се сви спасили.