Не занемарујмо позив Божији

svedrzitel

Мт. 22, 1-14

Свето јеванђеље позива нас и опомиње, да нико изговора нема. Ријеч је о Божијем позиву, упућеном свима нама, да Му дођемо и да Му приђемо.


Христос је тај позив уобличио о причу о цару, који приготови свадбу сину своме. И како нико од званица не хтједе да дође, он нареди слугама својим да са раскршћа саберу на свадбу све које тамо нађу: доличне и недоличне. Ипак то није одвратило цара домаћина да са свадбе, у таму најкрајњу, баци једног недоличног који се тамо нашао необучен у свадбено рухо.


Тумачења ове Христове приче има онолико колико је она многозначна и слојевита. Ограничићемо се само на онај њен дио који се односи на Божији позив нама упућен.


Ми се рађамо и живимо у различитим околностима, али нико од нас не може рећи за себе да глас Божији никада није чуо; да му се Бог, на неки начин, никада открио није.


Бог нас, као добри отац, стално зове к себи. Ако ми Његов позив пречујемо и занемаримо, ако, понесени својим бригама и тегобама, не желимо да тај глас слиједимо и да му се одазовемо, то је наша несрећа. Кад-тад, “хтјели-не хтјели”, бићемо сабрани пред лице Божије и тешко ономе ко се недоличан нађе пред Њим. Он ће бити бачен у таму најкрајњу, гдје је плач и шкргут зуба. (Мт. 22, 13)


Колико је глас Божији јак и неодољив, свједоче нам хиљаде и хиљаде младих, па и одраслих људи, рођених и васпитаних у безбожним срединама, који су пришли Христу чим им се прилика указала. Још у своје вријеме, као свештеник београдски, крштавао сам многе од њих. И данас, овдје, крштавамо такве и срећемо оне који о својој вјери благог појма немају, али исказују искрену жељу да се са вјером упознају и у њу се укључе.


Нико од непослушних, рекох, изговора нема. Још од вајкада, од Давида цара, речено је да “небеса казују славу Божију, и дјела руку његових гласи свод небески”. (Пс. 19, 1) Не треба човјеку да зна да чита, да буде врсан научник, да би схватио да је изнад свега – Бог. Довољно је човјеку да отвори звјездану књигу неба, да се задиви над чудима изнад себе, па да, кроз творевину, дође до Творца. Наш необразовани сељак показао се далеко образованијим од многих високоучених а – недоучених. Он је, читајући књигу творевине Божије, дубље зарањао у тајне живота и смрти од многих надри-научника. Из сваке травке и сваке биљке, у сваком роду и благослову, он је препознавао Божије дјело. И заиста је тачно да “нема језика, нити има говора, гдје се не би чуо глас Његов.” (Пс. 19, 3) “Рука Божија и дух Божији умом се на створењима јасно виде.” (Рим. 1, 20)


Онима, којима глас творевине није довољно јасан, Бог је слао своје гласоноше: пророке и апостоле, учитеље вјере и исповједнике, да опомињу и к Богу зову. “Вас вичем, о људи”, (Приче. 8, 4) узвикује премудри Соломон. Али, “Господе, ко вјерова проповједи нашој”, (Рим. 10, 16) јадају се заједно, и пророк (Ис. 53, 1) и апостол. Јер многи “срцем својим отврднуше као дијамант да не чују закона и ријечи које сла Господ над војскама духом својим преко пророка пређашњих”. (Зах. 7, 12)


Бог нас, најчешће, зове љубављу и добротом и у своје вријеме обасипа нас росом благодати Своје, здрављем и снагом. Дође Господ и стане пред врата срца свакога од нас, куца и чека да му отворимо. (Откр. 3, 20) Ако се човјек не одазове на Божији глас доброте, зна Господ да га опомене и позове и на други начин.


Само, мислим, боље му се одазвати одмах него ли тешко страдати и своју тврдовратост скупо платити.


”Без невоље нема богомоље” – вели наш народ. Колико год је ова пословица тачна, толико није добро владати се према њој. Ако Господ зове, а ми не слушамо, неће ни он слушати нас кад нас невоља нагне да га позовемо. (Зах. 7, 13) “Што звах, али не хтјесте, пружах руку своју, али нико не мари – вели се у Светом писму. Зато ћу се ја смијати у вашој невољи. Ругаћу се када дође до чега се бојите. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати, рано ће тражити, али ме неће наћи.” (ПрС. 1, 24, 26 и 28)


”Тражите Господа док се може наћи, призивајте га докле је близу”, (Ис. 55, 6) савјетује нас пророк Исаија.


Сви смо ми, по ријечима апостола Павла, “позваници Исуса Христа”. (Рим. 1, 6) Имамо ли мука – а ко их нема – приђимо Христу. Он ће нам помоћи. Оптерећени смо; Он ће бремена наша на раме Своје преузети. “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”, (Мт. 1, 28 ) вели нам Он.


Зато “како вели Дух Свети: Данас ако глас Његов чујете, немојте да буду непокорна срца ваша”. (Јевр. 3, 7-8) Одазовимо се Господу, он ће нас пригрлити и помиловати.