”Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, као маљ који разбија камен?” (Јер. 23, 29)
И наше су ријечи, некада, биле као огањ, чисте и вреле, и имале су тежину да се и тврди камен о њих разбијао. У међувремену, ријечи су нам изгубиле снагу ватре и чистоту и, олакшане, као мјехури разбијају се на све стране.
Данас људи олако баратају ријечима и изговарају их без дубљег смисла за њихову светост и одговорност која треба да их прати. Ако су нам ријечи и ватрене, то је ватра којом палимо животе људи; ако имају тежину камена, то је камен којим разбијамо главе ближњих својих.
Ријеч је светиња; драгоцјеност која се не смије разбацивати неразумно. Господ нас подстиче на веома обазриву и шкрту употребу ријечи. ”Нека буде ријеч ваша да, да; не, е, а што је више од овога, ода зла је.” (Мт. 5, 37) Опомиње нас Господ наш да ћемо за сваку изговорену ријеч дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани; ријечима својим суђени бићемо. (Мт. 12, 36-37)
Да би се лаж прикрила и у заводљив целофан умотала, лажљивац троши пуно ријечи. Ако неко, у понедјељак, хоће да убиједи некога да је то недјеља или уторак, он ће просути тоне ријечи и сав ће се зајапурити доказујући недоказиво.
Најбољи начин да се недоказиво ”докаже”, лаж да се као истина прикаже, то је ширење и растезање ријечи до мјере да јадна ријеч истањи свој прави и оригинални смисао. Гледам, бивши, како год да му је име било, а сада, несрећни Марко, протјерао је самога себе из Цркве Божије и ословио се ”егзилним”, а творевину своју означио као ”епархију” у ”егзилу”.
Знам – као што сви знамо – шта ријеч: егзил значи. Сјећам се, у своје вријеме, како су Солжењицина у езил протјерали. Спаковали га у авион и изручили негдје у Западну Европу, одакле се, велики човјек, Солжењицин, потуцао по свијету док се није, пред смрт своју, у отаџбину своју вратио.
Знамо и за друге изгнанике а Свето писмо Старог завјета свједочи нам о егзилу читавог једног народа.
Како је себе Марко ”езилним” означио, пошао сам да по енциклопедијама и рјечницима разним провјеравам ту ријеч како би јој, обесмисленој, смисао вратио. Нигдје Марка ни његовог ”егзила”.
Све енциклопедије и сви рјечници, колико год да се, ту и тамо, у формулацијама разликују, слажу се у једном и основном: егзил (лат: exilium) изгнанство, прогонство; мјесто борављења у прогонству. (Википедија, слободна енциклопедија) А латинична верзија ове енциклопедије вели: Егзил, ”прогонство или изгнанство је ријеч која у најширем значењу означава нечије дуготрајно присилно одсуство из родне заједнице, села, града, државе и сл. У ужем смислу егзил означава посебну казнену мјеру или одлуку државе којом се појединци или групе због кршења закона, обичаја, опасности по државу или сметања нечијим интересима трајно или на дужи рок одстрањују с неке територије.” Па даље, слови енциклопедија: ”Егзил се у прошлости сматрао тешком и окрутном казном. У примитивним заједницама је често био готово истовјетан смртној казни јер је прогнана особа – којој је повратак у заједницу /племе/ село био запријећен смрћу – била без помоћи икога изложена природи, односно, глади, жеђи, дивљим животињама и природним елементима.”
”Иако ни егзил није више што је некада био”, како вели Оља Кнежевић, (Не дирајте ми у егзил), и уза све напоре и силовање мозга, није могуће ”егзилног” Марка угурати у тај појам. Не вјерујем да је Едвард Сад (Размишљање о егзилу) могао знати нашег Марка, али као да га је имао пред собом кад је писао свој есеј. ”Егзил је неизљечиво свјетован и неподношљиво повијестан”, вели он. И толико се само Марка тиче. А све остало, што слиједи, односи се на стварне прогнанике: ”Људска га бића доносе другим људским бићима и управо је егзил, попут смрти, али без коначног милосрђа смрти, отргнуо милијуне људи од онога што им пружају традиција, обитељ и земљопис.”
Видимо Марка како слободно крстари земљом Србијом, па још и у Бајденову Америку залази, па велим: Уза све претешке гријехове расколничке забијања ножа у Тијело Христово, Цркву његову свету, он и његови, ”егзилни” стављају со на ране истинских мученика, прогнаника, појединаца и народа. Дубоко је неморално шегачити се с мукама људи.
И није ово једини изум Марка грешнога. Једна глупост повлачи за собом рој глупости других. Тако су се он, и његови, прогласили себе ”катакомбним”.
Јесу, несрећници, ката-кобни, али, као што већ негдје рекох, за себе саме, на првом мјесту. А са стварним катакомбама и страдањима никакве благе везе немају.
Зна се: у рана времена хришћанства, када се мученичка крв на све стране, потоцима, разливала, када су хришћани немилосрдно гоњени и на највеће муке, које је сами ђаво изумити могао, стављани, они су се крили, и Богу молили, по гробљима и у гробницама. То су катакомбе.
”Назив катакомбе потиче од латинске речи catacumbe и означава подземне ходнике, дуге понегде и више километара, у којима се се сакривали први хришћани и сахрањивали своје мртве.” (Стефан Лукић, Катакомбе (појам и историја)
Овим послом – размишљањем о злоупотреби светих ријечи – одлазио сам на њихове, ”катакомбне” сајтове. Помислио би човјек: како ући у нешто скривено, коју шифру, и какав симбол: рибе, пастира са јагњетом на плећима, или неки други употријебити па им се придружити, кад оно, ништа од свега тога. Приступ свима омогућен. Центуриони и војници римски слободно да уђу. Сајтови приказују како ”катакомбни” једни другима у походе долазе. Скупи их се опскурних стотињак-два па свој скуп некаквим својим сабором назову.
Човјек помисли, како су из својих мрачних ”катакомби”дошли; колико су дуго црну земљу ровили да би подземне ходнике од једног до другог мјеста изровали. А тек Марко, како ли је он испод океана до Бајденове Америке ров искртчио?
Када не би било дубљих и претежнијих разлога за њихову осуду, ово шегачење са светим ријечима и изругивање са страдањима правих хришћана било би довољно.
Стварно, колика демонска гордост! ”Ми смо прави и истинити хришћани. Сви други су издајници праве вјере и зато пљуцкамо на све редом. Једва да се са нама могу равнати мученици од Стефана до данашњег дана.”
Замишљам шта их очекује кад Господу, страдалном, на суд пођу, па их прави хришћани сусретну и упитају их: А ви, шарлатани и мазгови, шегачисте се са нашим страдањима и изругивасте се нашим мукама. Заслужујете катакомбу, мрачну, из које никад свјетлост Божијег сијања видјети нећете.