Недјеља шеста Светог и Часног поста уоквирена је са два васкрсења: човјека, Лазара и Васкрсењем самог Бога Васкрситеља.
Господ подиже Лазара из мртвих, да би потом, згазивши смрт и разоривши силе адове, отргао себе из канџи смртних. Између та два васкрсења је догађај који нам свето Јеванђеље приказује. (Јн. 12, 1-18)
Пошто васкрсе свога пријатеља, Лазара, Христос сјеђаше у своме друштву, за вечером. Марта, Лазарева сестра, пословаше око вечере и служаше. (Јн. 12, 2) И “Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом”, (Јн. 12, 2) свједочи јеванђелист Јован. Ништа није најављивало буру која ће се збити.
Наједном, “Марија, узевши литру правога нардова скупоцијенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.” (Јн. 12, 3)
Ријетко ћете гдје у Светом писму, на скученијем простору, наћи више придјева него што их је у овој реченици. Јеванђелисти Јовану није довољно што нам каже да је то право, па нардово, миро него још наглашава да је оно скупоцијено; колико скупоцијено рећи ће онај који је парама био опсједнут: “Зашто се то миро не продаде за триста динара”, (Јн. 12, 5) упита Јуда искариотски, који је свога Учитеља за тридесет динара продао и за тридесет сребрењака предао душу своју ђаволу. Један богослов наглашава да је триста динара била цјелокупна годишња зарада једног радника. Сада нам је јасно коју је вриједност Марија излила на ноге свога Господа.
Милостиви Господ, који је сам сиромашки живио, не поведе се за парајлиском логиком свога издајника. “Остави је, рече, она је то сачувала за дан мојега погреба.” (Јн. 12, 7) Јеванђелист Марко продубљује смисао када наводи ове Христове ријечи: “Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб.” (Мк. 14, 8)
Ово “унапријед” урезало ми се у свијест и не да ми да се од њега одвојим.
Више од свију вас, ми, свештеници, присуствујемо и учествујемо у сахранама. Најљепши, највриједнији, најчеститији, свијет и све најбоље што ова васељена има, настањено је на оном скученом парчету земље, што се гробљем зове. Најљепше ријечи, које срце људско исказати умије, говоре се тамо. А ја се питам, да би сте се и ви упитали: зар те ријечи не би могле бити исказане прије но што се човјек охлади и оглуви за било какав говор људски.
Најљепше цвијеће, које у зјенице ока људског стати може, видио сам на ракама гробним. Неки дан, послије сахране, а након врелине сунчеве или кише ледене, та љепота ишчезне, скупоцијено се цвијеће спаруши да би се полако у смеће претворило. На крају, смета и тужну љепоту гроба руши. Питам се, а упитајте се који пут и ви: Зар то цвијеће није могло бити донесено човјеку, живом, да увиди, прије но што од нас крене, да је имао с ким и живјети.
Ако ништа друго, овај догађај изливања скупоцијеног мира на ноге живог Исуса позива нас на чињење добра – за времена.
Иде Васкрс. Мало је ко од нас припостио протеклих недеља. Мало ће ко од нас, на жалост, припостити у ове дане Христових страдања. Јело се, дакле, и јешће се – о Васкрсу и више. Да ли хоће ко од нас да се, већ једном, упита колико је наше браће и сестара, сународника наших, који у овом граду неће имати ни на Васкрс да изнесу нешто нарочито као што ни до Васкрса имали нису. Ми смо срећни, ми смо прошли своје муке а за друге шта нас је брига.
Ми причамо; ми свијет преуређујемо; народе премјештамо; границе кројимо; ми то све чинимо а нећемо да видимо како поред нас пролазе, и са нама се сударају, наша браћа којима цријева крче. Да ли ко од нас размишља колико је Срба међу 100 хиљада, и више, торонтских сиротника који се са казана хране.
Ми, овдје, годинама, тјерамо своје памети и у њих друге утјерујемо. Ми расправљамо и доказујемо недоказиво, док колоне несрећника наших стижу без ичега, без папира, без средстава, а само са надом да су овамо Срби, који ће их прихватити и разумијети. Њима крче цријева, њих страх хвата од неизвјесности, а ми их питамо оно што њих никада занимало није. Када ми, свештеници, на скуповима нашим молимо да се већ једном пређе преко беспослица наших, да се скупимо и организујемо, преко наших ријечи се прелази као да ни казане нису.
Колико је таквих, и других, случајева, толико је нас Срба мање.
Једино нас на гробљу има. Мање више свима долазимо, цвијеће доносимо и лијепе говоре држимо. Христос, светим Јеванђељем нам казује да све и сваку другу доброту треба на вријеме и унапријед чинити.