Јеванђеље (Мк. 10, 32-45)подстиче нас на размишљање о једној, за нас, хришћане, колико интересантној толико и тешкој теми. То је: однос нас хришћана према властима, и то према власти, људској и овоземаљској.
Јесте, Црква је усмјерена и усмјерава према Небу; ми хришћани, сами, позвани смо да према Небу стријемимо. Ово је јасно. Каже Христос: “Царство моје није од овога свијета”. (Јн. 18, 36)
Али, на путу ка Небу ми ходимо Земљом, застајкујемо, падамо и устајемо – све у свему, на Земљи трошимо наше земаљске дане. И тако смо, својим земаљским животима – хтјели ми то или не – упућени на рјешавање земаљских питања и проблема. Живећи своје земаљске животе, срећемо се и сударамо са људима, ближњим и даљним. Од наших ближњих и даљних не можемо и не смијемо да се оградимо и изолујемо. Живот нас наводи да са свима морамо да регулишемо наше односе. Не смијемо да заборавимо да се само преко релација са људима успоставља релација према Богу.
Зна се, ништа не опија као власт. И ничега се људи не држе грчевитије него власти. И ваљда, ништа није опасније по човјека, и чојство, од ње, јер ништа није тако злоупотребљиво као власт.
Опојности власти и владања нису успјели да се отму ни апостоли. Апостоли, браћа, Јаков и Јован Заведејеви, моле Христа да их, по свом васкрсењу, прими једнога са једне и другога са своје друге стране. И они мисле људски, онако како многи од нас размишљају: ето сада се мучимо и злопатимо, нико смо и ништа, сви нас прогањају, али када наш Христос дође на власт, када дође наших дуго чеканих пет минута, онда ћемо и ми, једном, бити неко и нешто. Међутим, “Исус, дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга”. (Мк. 10, 42-44)
То је сажети одговор на питање нашег односа према власти. Јасно је да ако бисмо се држали ових Христових ријечи не би било ни потребно да се поставља питање нашег односа према власти. Не би било ни владајућих ни владаних, тлачитеља ни потлачених. Кроз узајамно служење и жртвовање били бисмо сви једнаки.
Видимо да у животу није тако. Многи људи имају жељу да, прије но што овладају собом, завладају другима око себе; траже да им се сви без поговора покоравају. Отуда је дошло да се једно мјесто Павлове Посланице Римљанима често цитира; тим се Апостоловим ријечима манипулише у жељи да се докаже да је Црква увијек служила властима, покоравала им се и тражила од хришћана да тако чине. То није тако?
Додуше, апостол Павле у поменутој Посланици каже: “Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе.” (Рим. 13, 1-2) Али, у даљем тексту апостол Павле образлаже свој став из којег се види о којим и каквим властима је ријеч. Јер, он вели: “Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш, бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести.” (Рим. 13, 3-5)
Из овога је јасно да за хришћане не постоји проблем односа према властима. За праведне, који ионако испуњавају Божију вољу, власти као и да не постоје. Хришћанима је Божија воља и Његов Закон изнад свега. Радећи честито и поштено свој посао, хришћани и не примјећују власт. Они не долазе у сукоб са њом. Разумљиво је да је грешницима власт далеко чешћа преокупација.
Свети Павле претпоставља да и власт служи Богу и да се и она сама покорава Богу. У својим размишљањима он полази од те чињенице. По њему, власт је продужена рука Божија, увијек у складу с Божијом вољом, никад у сукобу са њом. Отуда његова препорука да се таквој власти треба покоравати, “не само због гњева него избог савјести”. (Рим. 13, 5)
Своју мисао Апостол слиједи и даље каже: “Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порез, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част”. (Рим. 13, 7) Али и ово уз премису да је Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе… “изнад свакога началства, и власти, и силе и господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем”. (Еф. 1, 21) На ово нас подсјећа и апостол Јуда када каже: “Јединоме премудроме Богу, Спаситељу нашему, кроз Исуса Христа, Господа нашега, слава и величанство, моћ и власт прије свих вјекова и сада, и у све вијекове!” (Јуда, 25)
Човјеку је Бог дао разум и достојанство слободе. Слободу да бира и да према свом избору буде суђен и просуђиван. У овоме је смисао наше хришћанске наде на спасење. Јер, ако бисмо били створени као савршени аутомати, програмирани на чињење добра, ако не би имали могућност да бирамо, онда не бисмо могли бити суђени за лоша ни награђивани за добра дјела. Разум нам је дат да њиме регулишемо све наше односе и однос према власти. Као разумна бића морамо све да подредимо разумном просуђивању. Ничему се не смијемо предавати неразумно ни слијепо. Овоме нас учи цјелокупна историја а и свакодневни живот. Јер, каже се у Светом писму, у Књизи о Јову: “Велики нијесу свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.” (Јов. 32, 9)
И наш пјесник када пјева “Слобода је дата за човјека” као да парафразира цара Давида, који је, знамо, осјетио сву сласт и изазов власти, који савјетује, помало грубо и неувијено: “Немојте бити као коњ, као мазга без разума, којима уздом и жвалама ваља обуздати губицу”. (Пс. 32, 9)
И на крају – да не дуљимо. Нека су нам увијек на уму ријечи апостола Петра који вели: “Богу се треба покоравати више него људима”. (Дап. 5, 29)