Све што бих вам о Светом Сави рекао, све је то прије, и боље, казано. Камо среће да је уклесано, запамћено и учињено.
Ипак, говорећу вам о Светом Сави онако како се о њему обично не говори и какав би нам данас, да је какве среће да је са нама, ваљао, да нас из ове биједе и невоље поведе и изведе. Говорићу вам не о Светом Сави доброћудном, руменом, старцу, дуге, сиједе, браде, како га наш сликар новијег доба слика, него о Светом Сави, постом и молитвом сасушеном, испосничком лику оштра носа и ока, загледаном у судбину свога рода, одлучном да судбину свога рода прекраја и мијења. Говорићу вам, дакле, о Светом Сави као борцу, упорном и непоколебљивом.
Бог нам га је сам даривао да нас духовно роди и облагороди. До њега били смо нико и ништа, звали смо се свакако: Рашани, Зећани, Топличани, са њиме и од њега постали смо и остали Срби, народ сабрат и окупљен.
Он нам је отац јер нас је многоструко породио: духовно, јер нам је нашу , српску, цркву дао. До њега распарчавале су нас латинска и грчка црква и непријатељска Охридска архиепископија. Он нас је под свој владичански омофор сабрао, страним владикама и бискупима пут њиховим кућама показао а српске владике на српска владичанства поставио. Тада је изазвао бијес моћне Римске цркве који се до данас није стишао.
Он нам је писац прве књиге, првог закона, ктитор и градитељ првих манастира, оснивач најраних школа, стројитељ првих болница, и све тим редом. Он нам је све и свја.
Што год је чинио, Свети Сава чинио је с јасним циљем и страшном одлучношћу, понекад немилосрдно. На самом почетку свог крчитељског пута, скоро као голобради дјечак, седамнаестогодишњак, он тачно зна шта хоће и то што хоће знао је како хоће. Војводу, који је са војницима дојездио да га из руског светогорског манастира родитељском дому врати, Сава гости и тешко опија па га на дуго, свеноћно, монашко бденије у цркву шаље, па кад војници, од дуга пута и тешког јела и пића, заспу, он се монаши, ту, одмах, на лицу мјеста. Пред зору, кад се мамурни војници пробудише, баца пред њихове ноге своју острижену косу да је његовим остарјелим родитељима носе. Не пита се шта ће са старцима бити, како ће губитак сина примити а, изгледа, не брињаше се много како ће се војвода провести кад се празних руку страшноме Немањи врати.
Далеко од рода свога, само на свој род мисли. Од цара Алексија 3. добија право да један опустјели, грчки, манастир обнови. Очекивало се да богати царски син стави новообновљени манастир под управу грчког манастира Ватопеда а Сава другу мисао има. Од цара повељу доби да тај манастир, Хиландар, ничији не буде него српски, никоме подложан него „самовласан, својевластан и самоуправан.“
Могао је Сава остати у Светој гори, подвизавати се, постити и Богу се молити; о своме миру духовном и спасењу бринути. Да је тако поступио, њему би лакше било. Но он је знао да ако не жртвује никога другога до себе првог, своме роду малу вајду може учинити. Зато је он себе, првог, жртвовао па се у ковитлац борбе за свој народ упустио. Ишао је редом, прво је постао архимандрит. Неки мисле да је тим чином Сава већ тада постао стварни поглавар Српске цркве. Његово напуштање манастирског тиховања и повратак у буре борби био је најпреломнији тренутак у свеукупној нашој историји.
Да покушам да вам представим у какву се борбу Сава упустио и кога је све испред себе за противнике имао. Српски народ, кога је Савин отац, Стеван Немања, крвавом борбом и муком некако у заједничку државу окупио, био је у црквеном смислу на три дијела распцјепкан. Немањин труд узалудан је био; Срби би се одродили и однародили да их Сава у заједнички српски храм сабрао није. Ево зашто. Један дио народа у латинској јурисдикцији сплитке, барске, повремено и дубровачке, латинске, архиепископије; други дио Срба био је подвргнут епископијама охридске цркве у Нишу, Расу, Призрену и Липљану а трећи дио народа био је потчињен Грчкој митрополији у Драчу. Још као игуман студенички, Сава је хтио самосталну и српску цркву и српску државу. Желио је да Срби буду своји, ни под Римом ни под Цариградом.
Изабрао је најтежи пут. Као архимандрит, а старјешина студенички, он је ишао широм српске државе, по свим крајевима у којима је владао његов брат Стефан Првовјенчани. Није се много обазирао чак ни на прописе а још мало на јурисдикције. Радио је свој посао и остваривао свој план.
Најодлучнији Савин корак је свакако стварање самосталне Српске цркве. Ту је тек Свети Сава показао страшну одлучност. Заобилази охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, који се сматрао формалним господарем над Српском црквом, па право у Никеју, цару и патријарху, с молбом да самостална српска држава добије самосталну цркву. Коме је све цар морао стати на жуљ, коме се све замјерити да би Сави изашао у сусрет, ми само можемо замислити. Ипак, придобио је цара и патријарха за свој план. А како, ту је тајну са собом понио.
На Ускрс 1219. године, хиротонисан је за првог српског епископа а потом за првог нашег архиепископа. Испословао је право Српској цркви да своје епископе посвећује а да никоме о томе рачуна не полаже. Са актом о аутокефалији Српске цркв, Свети Сава се вратио у Србију и прво што је учинио, рукоположио је осам својих ученика у чин епископа и одмах потом оснива нове епископије. Преузима грчке и потискује утицај латинских епископија у приморском залеђу српске државе. Тројица грчких епископа: рашки, призренски и липљански били су, „милом или силом“ замијењени Србима. Од тих епископија створио је бедем за одбрану српског православља од свих насртаја ма са које стране долазили.
Од тада неуморно је ишао, обилазио, утврђивао, проповиједао, благосиљао, карао, кажњавао, усмјеравао. Нема спрпског краја, српског села, планине, долине, гдје његова стопа није, бар у машти народној, крочила.
Оставио нас је на данашњи дан 1236. да нас отада пред престолом Божијим заступа и наше кораке са небеске висине својим оштрим погледом мјери.