Ми се боримо против настраног учења о папској непогрешивости; хоћемо ли да кажемо да један смртни човјек, којег је Црква, у једном моменту, уздигла у за њега неподношљиве висине, да тај човјек не подлијеже никаквој и ничијој контроли; да је самим тим што је епископ – непогрешив?
Свети апостол Павле нас учи да и епископ, итекако, може гријешити и своје стадо на зло наводити. Знајући да су му земаљски дани одбројани, и сводећи своје животне рачуне, он ”из Милита посла у Ефес и дозва старјешине црквене” – епископе – да их, завјетно, опомене да пазе, најприје, на себе па потом и на стадо своје, ”у коме вас Дух Свети – вели им он – постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом”. Рече им: Јер знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. ” (Дап. 20, 17; 29-30)
Апостол нас опомиње да одајемо признање нашим ”претпостављеним у Господу”, и да их поштујемо веома много, ”са љубављу због дјела њиховога.” Овим свети апостол поставља два важна критеријума која треба да испуни сваки црквени вође. Први је: његов однос према Господу, а други: дјела његова. ”Свакога поштујте, братство љубите” – подстиче нас свети апостол Петар, али, ”Бога се бојте”. (1. Пт. 2, 17) ”Бој се Господа, сине мој!” (ПрС. 24, 21)
Када су Христови Апостоли стајали испред првосвештеникâ свога јеврејског народа, дакле, својих старјешина, и када су ти првосвештеници од њих захтијевали послушност која се супротила Господу, тада Петар, ”испунивши се Духа Светога” одрече им послушност, рекавши им да сами просуде да ли је право да слушају њих више него Бога. (Дап. 4, 1-22)
Човјеку је Бог дао разум и достојанство слободе. Слободу да бира и да према свом избору буде суђен и просуђиван. У овоме је смисао наше хришћанске наде на спасење. Јер, ако бисмо били створени као савршени аутомати, програмирани на чињење добра, ако не бисмо имали могућност да бирамо, онда не бисмо могли бити суђени за лоша ни награђивани за добра дјела. Разум нам је дат да њиме регулишемо све наше односе и однос према власти. Ничему се не смијемо предавати неразумно ни слијепо. Овоме нас учи цјелокупна историја а и свакодневни живот. Јер, каже се у Светом писму: “Велики нијесу свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.” (Јов. 32, 9)
”Све испитујте, добра се држите,” (1Сол. 5, 21) савјетује нас свети апостол Павле. ”Нико да вас заварава празним ријечима”, (Еф. 5, 6)
У нашим превирањима, сумњама и дилемама треба да нам је Црква Христова путоказ и свјетионик. Без Цркве, нема ни Христа. Слиједити Христа значи слиједити Цркву. Други и Седми васељенски сабор – да подсјетим наше З(в)онаре и Валса(л)моне – анатемишу сваког оног који се ставља изнад Цркве Христове. Онај који не слуша Цркву ”нека ти буде као незнабожац и цариник”, (Мт. 18, 17) вели нам Господ наш. ”Ми не вјерујемо ни једноме појединцу, чак и ако се чини да је доличног живота” – савјетује нас руски патријарх, Алексеј Други, додајући, ”не вјерујемо ни групи једномислених лица; не вјерујемо ни сновима ни виђењима, него вјерујемо гласу Цркве.”
Послушност је велика врлина, и незаобилазна, за све нас који спасењу тежимо и милости се Божијој надамо. ”Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан началству. Без те послушности човек може, и поред најбоље жеље за спасењем, да оде у пропаст” (Св. Владика Николај).
Животом својим, од почетка до краја, Господ нам је најбољи примјер послушности. Апостол Павле (Јевр. 12, 2) позива нас да се на њега угледамо. Земаљским својим родитељима био је послушан, (Лк. 2, 51) а Оцу своме, зарад спасења нашег, ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту”. (Флп. 2, 8)
Прелест демонска најопаснија је ствар. Човјек се учаури у својој, како он мисли, побожности и свакој исправности, у супериорности у односу на ”остале грешнике”; клања се, превија и молитва, а онда, понесен ђаволском преваром, пође да тумара и тражи цркву, достојну његове духовне ”зрелости” и личне ”светости”. Тако, гордошћу својом, одсјече себе од Цркве и живота у Господу. Узалуд његово клањање и молитвање, пошто је непослушан Цркви, његова молитва није угодна Господу.
У суштини, за онога који је првенствено заискао Царство Божије, све друго му је дат на дар. Преко других врлина ми дајемо Господу што посједујемо; послушношћу ми сами себе приносимо Богу”, вели нам свети Григорије Велики. ”Ко слиједи своју самовољу, противно вољи старјешина, нема потребе да га ђаво куша пошто је он самом себи ђаво”. (Св. Јован Лествичник)
Наши З(в)онаре и Валса(л)мони пошли су од послушности као да је она неки чардак, ни на небу, ни на земљи. Од нас, свештеника, кренули и ту се зауставили. Међутим, нико у Цркви није ослобођен послушности. Она почиње од најмлађих и иде до најстаријих. А епископ, као најстарији међу нама, дужан је да први покаже послушност Цркви. Јер он треба да буде ”образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти”. (1. Тим. 4, 12)
Некада је епископ морао (могао) бити ”једне жене муж”. (Титу, 1, 6) Данас му је Црква Христова, епархије њему повјерене, невјеста његова. Црква му је све и всја.
Може да дође до конфликтне ситуације – људи смо, подложни гријешењу – али Црква је непогрешива. Ако је епископ незадовољан одлуком суда епископа, може да уложи жалбу Сабору, али то га не ослобађа послушности; до одлуке највише црквене власти он мора да се ”повинује одлуци првостепеног суда епископа. Непотчињавање саборном суду заувек лишава права обраћања вишој инстанци, јер сама непослушност постаје осуђујућа пресуда”. (Арх. Рафаил (Карелин) ”Епископ који је погазио заклетву послушности Цркви, губи апостолску благодат и њега не треба више називати епископом, као што се угашени зрак не може назвати светлошћу.” (исто)
Оне који се закуну па заклетву погазе, ма ко они били, апостол Павле смјешта у најгоре друштво људско; међу безаконике, безбожнике, крвнике и остале несрећнике. (1Тим. 1, 9-10)
На крају своје заклетве, епископ изговара страшне ријечи завјета ”пред Богом живим и Црквом светих његових, састављеном од анђела и од људи”, да ће увијек памтити страшне ријечи Светога писма: ”Проклет свако ко немарно твори дјело Божије”. Том приликом, епископ позива срцезналца Бога за свједока и праведног судију.
Ако су нас, свештенике, З(в)онаре и Валса(л)мони подсјећали на нашу заклетву, ево и ја, сада, подсјећам онога који подсјећање требује, на заклетву његову, неупоредиво страшнију од моје.
Еда се како одврати са пута заблуде (Јак. 5, 20) и, послушношћу својом Цркви, врати се на пут истине.