Лк. 8, 5-15
Пред нама је јеванђељска Прича о сијачу и сјемену. (Лк. 8, 5-15) Она је јасна за разумијевање, а Господ нам је још своје разјашњење дао. Да сумње не буде и изговора да нема.
Изађе сијач да сије сјеме своје, и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши, осуши се јер немаше влаге. А друго паде у сред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује“. (Лк. 8, 5-8)
Ово посљедње: Ко има уши да чује, нека чује, односи се на све нас: да видимо сваки са собом, гдје ко од нас стоји у односу на Господње ријечи. Јер, Господ нас поставља испред себе, протумачивши нам причу. Он рече: „Сјеме је ријеч Божија. А које је крај пута, то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховог, да не вјерују и да се не спасу. А које је на камену, то су они који када чују с радошћу примају ријеч, и они коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. А које у трње падне, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овог живота, буду угушени и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у добром и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу“. (Лк. 8, 11-15)
Надам се да не припадамо оној првој групи, којима ђаво узима ријеч из срца њиховога. (Лк. 8, 12) „Свакоме, без изузетка – вели отац Јустин – долази нечастиви. Свакоме који је ријеч Христову чуо, али је није учинио садржином свог живота, свога ума, свога разума, већ је оставио споља крај пута свога живота, не брине се о њој не чува је. Крај пута свог живота држе Христа и реч Његову сви они који су равнодушни према Њему, који не маре за Њега ни за учење Његово, који не обраћају пажњу на нечастивога који посејано краде и односи. По Блаженом Теофилакту: Христос је пут, крај пута су они који су ван Христа… који нису на путу већ изван пута.“
Судбина овог сјемена указује нам на још једну важну ствар, браћо и сестре. Да би ријеч Божја уродила родом, потребно је извјесно удаљавање од метежних раскрсница, повлачење из свијета, стално духовно тиховање и расуђивање.
Срећемо, често, људе који воле да потежу претешке теме и који нешто натуцају о којекаквим духовним праксама и мистикама. Нису савладали ни азбуку своје вјере и већ кренули у небопарне, тобожње, висине туђих вјера и обичаја. Неки, опет, претендују да унутар Православља знају много, а животом својим нимало не показују, и не доказују, то своје знање. Нема духовног живота без подвига. „Знање надима“, (1. Кор. 8, 1) учи нас свети апостол Павле.
Највише нас је, мислим, на камену, плитко засађених, неукоријењених, због чега осуђених на брзо сушење и спарушење. Имао сам у својој свештеничкој пракси препуно примјера људи који се брзо загрију за своју вјеру и некако се још брже охладе.
Нема ни једног од нас којем Бог не пружа руку Своју, којег не позове к Себи. Неке позива кроз срећу, па кад се не одазивају, посјети их несрећом неком. И ето их у цркви, показују вољу, распитују се. За извјесно вријеме почну да и сами упражњвају нешто од наше православне праксе. Па ваљда се брзо истроше, уморе и непримијетно нестану. Како каже Господ наш, немају влаге. Молитва стална и регуларна – то је та влага којом се залива сјеме Божије, да се не осуши.
Припадност Богу је подвиг који обавезује да се одрекнемо много којечега, лаког и заводљивог, а прихватамо много штошта напорног. „Широка су врата и широк је пут што воде у пропаст и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7, 13-14)
Ове Христове ријечи о сјемену које у трње пада и бива од трња угушено најбоље се односе на нас. То су они који чуше, али живећи у бригама и богатству, и сластима овог живота, буду угушени, и не донесу рода. (Лк. 8, 14) Има нас, дакле, који бисмо нешто и хтјели али, обузети бригама и јурњавом и сулудим темпом свакодневног живота, не стижемо ни да се „честито прекрстимо“, како сами кажемо. Многима у трци за животом и сам живот прође. Кад бисмо имали снаге и храбрости да се иза себе окренемо, увидјели бисмо да од живота ништа имали нисмо.
Проблем је у томе што ми не умијемо да одвојимо важно од неважног. И оно што, само по себи, није грешно; телевизија, на примјер, путовања, мало забаве итд, у стври, одвајају нас од Бога. Ми нађемо времена за вијести, за некакве бесконачне сладуњаве серије, а не можемо да нађемо времена за бар повремене сусрете са Богом. Стижемо да поведемо своју дјецу на часове клавира, балета, клизања, каратеа и још на које каква чуда; и за те самонаметнуте обавезе може да се ујутро порани и увече задоцни, једино нам жао да дјецу, недјељом, будимо и у цркву поведемо. За све се има времена, за цркву се нема. Плодови таквих наших заблуда стижу нас касније, кад се ништа поправити не може.
”Под трњем које угушује ријеч Божанске истине осим богатства сласти и животних брига, (Лк. 8, 14) у наше вријеме треба разумјети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са пута к њој – вели свети отац Теофан Затворник. Таква учења су се код нас врло раширила: једногласно и отворено иду против истине; друга то потајно наговјештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљен-моноксид који непримијетним удисањем помућује главу и доводи до губитка јасне свијести о ономе што нас окружује. Ко се надише тога гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља не у виду како јесте и како, у ствари, изгледа ономе ко има непомућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему не само потиснута свака истина него је и осјећање за њом пригушено, и лаж се уњедрила у све саставе ума.“
”Шта треба радити у вези с таквим појавама?“ – пита нас свети Теофан, и одговара: „Не треба слушати ни читати таква бунцања, а када се ненамјерно чују или прочитају – тада их избацити из главе, а ако се не избацују тако лако – тада их подвргнути расуђивању и све ће ишчезнути као дим.“
И на крају остаје она благословена четвртина који нису изван пута Божијег у којој сјеме ријечи Божије не пада на камен и у трње него чине добру земљу и род донесе у трпљењу.
”Добра земља – то је човјек који је душу своју изорао плугом вјере и покајања, ишчупао из ње трње сласти и житејских брига, и у дубину душе примио ријеч Христову, узгајио је и узњеговао.“
Ако нисмо такви, потрудимо се и трудимо се да такви постанемо, да бисмо Богу омилили у изабране његове свете прибројани били.