Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог

Khludov-1

1. Кор. 3, 9-17

„Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“, (1. Кор. 3, 16-17) вели свети апостол Павле. И да не би било сумње, под храмом Божијим, апостол Павле подразумијева наша тијела. Отуда наша велика одговорност пред Богом како се односимо према његовој творевини.


Данас најчешће употребљавана ријеч; „слобода“ изанђала је и истрошила се од силне употребе и још више, од злоупотребе. И нигдје више колико у односу на наша тијела. Човјек мисли, и тако се понаша, да се према себи самоме може опходити како му се свиди; сам је свој и ко му шта може. Па оптерећује своје тијело разним тегобама, боде га и шара, дрогама разара. Зато нас Апостол опомиње да се не варамо: наша тијела Господ је створио, он је у нас живот удахнуо и ми нисмо своји, Божији смо. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији“, (1. Кор. 6, 19–20) вели нам свети апостол Павле.


Како разарамо храм тијела своја? Гријешењем.


У данашња времена много се снаге и памети троши на то како да се неком омогући да што дуже ужива, дакле, да што дуже може да гријеши. Од тога многи усносно живе. Прте се неки људи да буду млађи него што јесу, мужевнији него што могу бити. Поремећен је некако онај ред који је некада важио. Знало се и прије за младићка лудовања али се исто тако знало и очекивало да ће те лудости морати проћи. И кад би се неко издувао, смиривао би се, прихватао озбиљна посла и улазио у друштво честитих људи. Ко се није на вријеме пренуо и окренуо, сам је себи крив био.


Сад, међутим, видимо да ни старци нису ко што су некад били. Читамо скоро у новинама да у овој земљи, Канади, највећи проценат деликата одређене врсте над малољетном дјецом и младежи управо пада на старије људе и старце. Човјек да не повјерује! Долазимо до чудног закључка да се људи допингују да би некако могли гријешити.


У вријеме када се у човјеку све тиша и смирује, појединци се на силу узнемирују. Како себе, тако и околину.


Све што Бог створи, бјеше добро веома. (1. Мојс. 1, 31). И начин на који смо ми људи саздани, добар је и сврсисходан. Нормално је да се ми морамо старати о нашим тијелима и потребама тјелесним. Ненормално је и жалосно ако ми своју снагу и пажњу усресредимо само на такву бригу и старање за тијело претворимо у похоту. (Рим. 13, 14)


Овога, задњега, нарочито треба да се клонимо. Свако мора да утврди своје духовно стање и да бјежи од онога што га у гријех вуче. „Све ми је дозвољено – вели свети Апостол – али све не користи; све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме.“ (1. Кор. 6, 12) Човјек не смије да дозволи да се од господара претвори у роба. Мора да има снаге да каже себи за све: сада је доста. Доста је и ића и довољно пића; треба сачувати бистрину главе и свјежину ума.


И наша су тијела светиња као и све што је Бог створио. На нама је да ту светињу не скрнавимо и не претварамо је у њену супротност. „Јела су за стомак и стомак за јела – каже свети апостол Павле – али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него са Господа, и Господ за тијело.“ (1. Кор. 6, 13).


Да не заборавимо да ћемо ми са тијелома својим сви васкрснути о другом доласку Христовом. „И изаћи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.“ (Јн. 5, 29). Оним чиме је човјек гријешио, тиме ће за гријех плаћати и муку осјећати.


Не  злоупотребљавајмо наша тијела, творевину Божију: „Или не знате – пита свети Апостол – да је тијело ваше храм Светога духа који је у вама?“ (1. Кор. 6, 19). „Не знате ли – пита нас он даље – да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако“. (1.Кор. 6, 15)


Отуда се честит човјек највише мора пазити порока блуда. „Бјежи од младалачких жеља“, (2. Тим. 2, 22) савјетује свети апостол Павле Тимотеја. Човјек и не примијети када га једна помисао одведе у маштања а маштања у жељу а жеља у дјело – а онда је готово. „Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља, затрудњевши, рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја“, (Јак. 1, 14-16) опомиње нас свети апостол Јаков.


Мора се господарити и над срцем и над очима. Не смијемо се ни једним ни другим препустити на вољу. Гријеши се и једним и другим. Христос нас упозорава да „сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу с њом у срцу свом“. (Мт. 5, 28)


Неко се препусти лагодном животу не мислећи на будућност и посљедице. Жмурећи тумара свијетом. Тако му пролази дан за даном, година за годином и жалосни крај брзо дође. Заборавља да иза краја опет долази почетак – али сада мука. „Радуј се, младићу, за младости своје – вели Соломон – и нека те весели срце твоје док си млад, и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају; али знај да ће те за све то Бог извести на суд.“ (Проп. 11, 9)