Мт. 14, 14-22
Тешка и оскудна времена кроз која пролазимо, велика неизвјесност и несигурност у којој живимо, не остављају нас равнодушним. Мало их је међу нама који за себе могу рећи да су на сигурном и да их криза не погађа и не дира.
У свакодневним контактима са људима видим да се ова неизвјесност и несигурност урезује дубоко у односе муђу људима. Пријатељства пуцају и пропадају, бракови се ломе и распадају, људи се селе и премјештају. Скоро свакодневно сазнајемо за ломове и потресе, за затврања фирми и фабрика и за масовна отпуштања. На другој страни, опет, трошкови расту и гомилају се, намети велики и неподношљиви те, за сада, свјетла ни ведрине ниоткуда.
Откуда и зашто ово слово, могао би се неко упитати. Навикнути да не кажем, огуглали, на проповиједи о Царству небеском, говор свештеника о земаљским мукама и тегобама необично нам пада.
Међутим, колико год да смо упућени на објаву оностране наде, ми не можемо мимоићи ни овоземаљске проблеме којима смо изложени. Свето јеванђеље свједочи нам то. Порука његова је јасна: Гладан човјек ни ријеч Божију не може слушати; гладноме човјеку ни до чега није.
Христос је провео напоран дан. Око Њега много народа. Учио је цијели дан и проповиједао. Сажаливши се на њих, исцјељиваше болеснике њихове. „А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан, отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе.“ (Мт. 14, 15-17) Господ нареди, да то што имају, донесу пред Њега. „И заповиједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели, бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце“, (Мт. 14, 19-21) свједочи свети јеванђелист Матеј.
Можда имате муку да повежете ову јеванђељску повијест са кризом и нашим мукама. Ја налазим да постоји некаква веза.
Створитељ наш, Господ, зна добро наше тегобе и нужде (Мт. 6, 32) и Он је створио и наспорио довољно за живот свакога од нас. Мука је наша и невоља што је нама, вазда, мало и што се само ријетки од нас знају ограничити и задовољити са оним што имају. У честим разговорима, које водим, видим да су многи настрадали управо због тога што се нису знали ограничити него су се упустили и агресивно, а ризично, ширење и трошење; прострли су се шире но што су се губером могли покрити, и ето невоља и главобоља.
Господ нас учи да се молимо за хљеб дневни и насушни. Хранећи преко пет хиљада људи, са само пет хљебова и двије рибе, Христос се није бринуо да створи више од тога. А могао је. За задовољење основне потребе људи и утољење глади, оно што се нашло било је довољно.
Ријеч Божија, Свето писмо, учи нас да будемо задовољни с оним што имамо. „Не будите среброљубиви, пише свети апостол Павле у својој посланици Јеврејима – будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити.“ (Јевр. 13, 5) И оно што Апостол друге савјетује, он на себи примјењује. „Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати,“ (Флп. 4, 12) пише он хришћанима Филипа.
На другим, и многим, страницама Светог писма налазимо и читамо оно што и сами знамо, само не упражњавамо: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо.“ (1. Тим. 6, 6)
Царство Божије унутра је у нама, (Лк. 17, 21) па и наше задовољство и незадовољство, срећа и несрећа, унутра су у нама. Ако човјек зна наћи мјеру стварима, не треба му пуно да би био срећан и задовољан. У јурњави за великим частима и богатствима, човјек изгуби свој мир и спокојство; страхујући и тресући се наруши своје здравље па му послије мало остане среће и живота. Зато Премудри Соломон, који је искусио више неголи иједан човјек, и стекао богатство како нико до њега имао није, вели: „Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром.” (ПрС. 15, 16) “Боље је мало у праведника него богатство многих безбожника“. (Пс. 37, 16)
Господ нас није на муку створио; ми муку призивамо сами. Господ хоће да смо радосни и задовољни с оним што нам је дао. На нама је да то са захвалношћу прихватимо и мирно и задовољно поживимо.