Пазите на себе и на све стадо

St_Paul_Preaching(Дап. 20, 16-18; 28-36)

Обично су апостолска штива усмјерена од свештеника ка вјернима. Апостол се чита да се вјерни народ Божији, поучи и ка Господу усмјери. А видите, Богу хвала, има кад апостол бива, намијењен је нама, пастирима стада Божијег; да се ми опоменемо превелике части у коју смо призвани и још већих обавеза, које смо на своја плећа примили.


Свети апостол Павле при крају је свог земног живота. На путу је према Јерусалиму и био је у журби да, ако би му било могуће, о Педесетници буде у светом граду. (Дап. 20, 16) ”Из Милита пак посла у Ефес и дозва старјешине црквене.” (Дап. 20, 17) Вели им: “Сад ево, ја свезан Духом идем у Јерусалим, не знајући шта ће ми се у њему догодити, осим да Дух Свети у свакоме граду свједочи да ме окови и невоље чекају”. (Дап. 20, 22-23)


Добри наш свети апостол Павле свакако да није знао детаље будућих, по њега, судбоносних дана али је извјесно био сигуран да му је свети град успутно свратиште на његовом путу до Рима. Знао је добро које га невоље у Јерусалиму очекују и радосно је хитао својим оковима и страдањима у сусрет. Своје ближње прекоријева када покушавају да га од његових мука и невоља раздвоје и да га од пута у Јерусалим одврате. “Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса.” (Дап. 21, 13) Сабраним старјешинама црквеним вели: “Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије”. (Дап. 20, 24)


Не мари свети Апостол за свој живот. Све своје, сваки свој дах и корак он Господом својим мјери. Једино га брине шта ће бити са муком и трудом његовим. Зато он сабира старјешине цркава, које је он основао, да их још једном, посљедњи пут, и завјетно, утврди. “Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер знам – вели – да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике са собом.” (Дап. 20, 28-30)


Пада у очида свети апостол Павле упућује старјешине црквене да, прво, пазе на себе па тек онда и на све стадо. (Дап. 20, 28) Свештеник – а да не говоримо о епископу, о којем је овдје, на првом мјесту, ријеч – ако изгуби углед и ако се, гријесима својим, јавним и скривеним, одвоји од светости, нема права друге да учи. Он мора, попут светог апостола Павла, увијек да буде спреман рачуне своје животне да положи; народ у очи да погледа и мирне савјести да каже: “Угледајте се на мене, као и ја на Христа”. (1. Кор. 11, 1)


Шта народ од једног свештеника, тим прије, епископа, очекује? Изнад свега и прије од свга: светост живота. “Добар пастијер, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.” (И. Мажуранић)


Опомиње старјешине црквене свети Апостол да пазе на “све стадо”. (Дап. 20, 28) Не само на здраве него и на болесне; не само на јаке него и на слабе; не само на одговорне него и на неодговорне; и на крају: не само на вјерујуће него, тим прије и тим више, и на невјерујуће.


Откуд брига Апостолова? Зна он и у дубину времена понире и прозире који све изазови Цркву Божију очекују. Дођу времена погубна – као што је, чини ми се, ово наше – кад се моралне вриједности срозају и стандарди на најнижу тачку спусте. Нити је свештеник – свештеник, нити је војник – војник; нити је вођа – вођа. Преко пророка Језекиља Господ то пореди са земљом па вели да свештеници земље Његове преступају закон Његов и скврне Господње ствари свете, “не разликују свето од оскврњенога, и нечисто од чистога не распознају.” Господ вели да Он сам бива оскврњен међу њима. “Кнезови су њезини усред ње као вуци, који грабе плијен, пролијевајући крв, губећи душе срамотнога добитка ради. И пророци њезини – вели Господ – мажу је неваљалијем кречем, виђају таштину и гатају им лаж, говорећи: Тако рече Господ, а Господ не рече.” (Језек, 22, 26-28)


Знао је свети апостол Павле за таква времена; знао је, и вели сабраним епископима, да ће се то, по одласку његовом, у помјесним црквама догодити. “Јер знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике са собом.” (Дап. 20, 29-30)


У Откровењу Јовановом читамо о погубним резултатима дјеловања “вукова грабљивих”, оних који “долазе у одијелу овчијем а унутра су вуци грабљиви.” (Мт. 7, 15) Само неколико примјера: Црква у Ефесу показала је труд и трпљење и није могла да подноси зле, и провјерила је оне “који говоре за себе да су апостоли а нису” и нашло се да су лажни; све су то вјерни Цркве у Ефесу учинили али је Господу криво што су ону, прву, љубав оставили. (Откр. 2, 2-4) Пред Господом заслугу имају што мрзе дјела јеретика Николаита, која и Господ мрзи. (Окр. 2, 6) То није случај са Црквом у Пергаму, гдје се нашло “оних који се држе учења Валаама, који научи Валака да баци саблазан међу синове Израиљеве да једу жртве идолске и да блудниче.” (Откр. 2, 14) Нажалост, и ту се нашло “оних који се држе учења Николаита”. (Откр. 2, 15) Цркву у Тијатири Господ прекоријева што је допустила жени Језавељи, која вели за себе да је пророчица, да учи и заводи слуге Господње – дакле, свештенике – да блудниче и да једу жртве идолске. (Дап. 2, 20)


Међу старјешинама црквеним, које је свети апостол Павле код себе сабрао, свакако су били ефески црквени прваци а, вјероватно, и старјешине других помјесних цркава, побројаних у 2. глави Откровења Јовановог. У Павловим савјетима било је строгог упозорења да добро пазе “на себе и на све стадо”, (Дап. 20, 28) увијек имајући на уму велику одговорност пред Господом, који је једини истински господар стада. Господ је стадо своје скупо платио (1. Кор. 7, 23) крвљу својом (Дап. 20, 28). Да се не забораве и не помисле да су они господари стада. Стадо није њихово; оно им је само на чување повјерено. Они су пастири а изнад њих је врховни пастир, Архипастир.


Свети апостол Петар је у пуном сагласју са светим апостолом Павлом кад, скоро истим ријечима, опомиње старјешине црквене да напасају стадо Божије, које им је повјерено и да га надгледају, “не принудно, него добровољно, и по Богу; не због нечасног добитка, него од срца, нити као да господаре насљедством Божијим, него да буду углед стаду; и кад се јави Архипастир, примиће вијенац славе који не вене. (1. Петр. 5, 2-4)


Било је у апостолска доба бесплодних смокава, (Мт. 21, 19) оних што хуле на оно што не знају; облака безводних, које вјерови витлају; дрвета јесењих, бесплодних, двапут умрлих и из коријена ишчупаних; бијесних таласа морских који се својим срамотама пјенушају. (Јак, 1, 10-13) Они нису имали интернет на располагању да, скривени у јазбине своје, некажњено, блате и каљају честите пастире црквене. Свеједно, средствима која су њима, онда, на располагању била, задавали су доста муке светим људима Божијим. Није их се плашио свети апостол Павле, јер је вазда чисту савјест имао; (Дап. 23, 1) плашио их се није, али их је увијек на оку држао и с њиховом злобом рачунао. Због тога се стално трудио да, како каже, одсијече повод “онима који траже повода” (2. Кор. 11, 12) “Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажељех. сами знате – вели старјешинама црквеним – да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.” (Дап. 20, 33-34) Никоме он не бијаде на терету. (2. Кор. 12, 16) Забадава је проповједао јеванђеље Божије. Иако је бивао у оскудици, никоме не досади. Бога за свједока призива да никада не наступи ради ласкања нити због похлепе. (1. Сол. 2, 5)


Не говори све ово Апостол да би се хвалио него да би старјешине црквене, својим примјером, на истинско свједочење подстакао. “Све вам показах да се тако ваља трудити”, (Дап. 20, 35) вели им. А ако они, бринући се за друге, забрину се ко ће о њима бригу водити, он их предаје Богу на бригу и благодати Његовој, која их може назидати и дати им насљедство међу свима освећенима. (Дап. 20, 32).