Сувопарним језиком социологије, покорност се дефинише као ”спремност јединке на потчињавање јачем, доминантнијем, вишим у јерархији”, (Иван Видановић, Речник социјалног рада) а у смислу Божије воље, покорност је – љубав.
Иначе, ово је врло непопуларан појам, груб и бодљикав за уши савременог човјека. Данас ријетко ко да хоће икоме покоран да буде.
А Свети Апостол Павле, у својој Посланици хришћанима Ефеса, овако слови: ”Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тијела. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју, да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна.Тако и ви, сваки да воли онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји својега мужа.” (Еф. 5, 22, 33)
Преводиоци Светог писма Новог завјета, зависно од своје ”политичке коректности”, што бисмо, данас, рекли, различито су прилазили појму покорности жене своме мужу; неки од њих у намјери да га заобиђу и ублаже. Вук Караџић вели: ”Жене! слушајте своје мужеве као Господа.” За њим је пошао Стефановић у своме преводу овог појма. Лујо Бакотић и Чарнић су у сагласности са званичним преводом Светог архијерејског синода гдје, као што видјесте, читамо: покорност. Бакотић је крај овога поглавља гдје се у свим преводима, осим његовог, каже да се жена ”боји свога мужа”, ублажио појмом поштовања. ”А жена нека поштује свога мужа.” Бакотић је крај овога поглавља гдје се у свим преводима, осим његовог, каже да се жена ”боји свога мужа”, ублажио појмом поштовања. ”А жена нека поштује свога мужа.”
Захтијев покорности је нешто нормално и уобичајено у Светом писму. Том хришћанском врлином одољевамо најпогубнијем гријеху: гордости.
Прије налога супругама да се покоравају својим мужевима, Апостол Павле налаже свима у хришћанској заједницу да се покоравају једни другима у страху Божијем. (Еф. 5, 21)
Кроз своју свештеничку праксу примјетио сам да за вријеме вршења свете Тајне брака, кад год се читао овај одјељак, жене би се усиљено смијуљиле; неке би се баш, истински, насмијале на Апостолове ријечи, доводећи их у питање; а мушкарцима би то био мелем за њихове уши и они не би крили свој тријумф и задовољство.
То ме је подстакло да се и сам позабавим овим питањем и да за себе самог, а онда и за друге, ако ми пође за руком, разјасним извјесне појмове. Након нешто мало дубљег улажења у проблематику, закључио сам да нити жене треба да негодују а нити мушкарци да ликују, јер премудри Апостол, преносећи вољу Божију, подједнако распоређује дужности и усклађује међусобне односе супружника.
У средиште васколиког живота ефеских хришћана, па и брачног, Апостол Павле доводи Васкрслог Господа па их упућује да у Господу буде њихово одушевљење. Ако је Господ стожерни стуб и центар њихова живота, ако је он свагда присутан и мјерило свих ствари и односа, онда и ове Апостолове ријечи о покорности жене и обавези мужевљевој имају у Господу Исусу Христу дубље значење. ”Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу.” (1. Кор. 11, 3) Ако Господом мјери своје кораке и поступке, и ако зна да ће Господу рачуне полагати за своја дјела, муж не може да буде разуздани кабадахија, изнад сваког ауторитета. Христом је осигурана заштита жене.
Покорност жене своме мужу је апсолутни захтијев. Он се не може заобићи, ублажити, разводњити и ”некако друкчије” тумачити. То је постулат наше вјере. Жена мора да се покорава своме мужу ”као Господу.” ”Има пуно жена које вјерују за себе да су потчињене Христу, али недостатак потчињености мужу доказује да нису ни Христу потчињене.” (Џон Мек Артур) У Посланици своме ученику Титу, Апостол Павле упућује старице да ”уразумљују младе жене да воле своје мужеве, да буду разборите, радне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију”. (Титу, 2, 4) А хришћанке града Апостол упућује да се покоравају својим мужевима ”као што доликује у Господу.” (Кол. 3, 19)
У свему овоме подразумијева се здрав и на темељима вјере заснован однос. Муж не може тражити од своје жене нешто ненормално, неморално и нешто што се противи Закону Божијем. ”Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буде ометане молитве ваше,” (1. Пт. 3, 7) вели Свети Апостол Петар. Другим ријечима: Узалуд ти молитваш ако се Ти кабадахијски односиш према жени својој.
Покорност женина не значи да је муж изнад своје жене. ”У Христовим очима сви су једнаки: нема ни мушкога ни женскога. Уствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне – опомиње нас отац Александар Јанг – нема места ниподаштавању било какве врсте у Православљу. То што је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску самовољну или апсолутну власт над његовом женом и децом.” ”Потчињеност жене је био Божији план, али у љубави и хармонији и у пуном одушевљењу једног за друго. Истичући принцип покорности Павле га обезбјеђује од тираније, себичлука и свирепости указивањем на однос Оца и Сина који је потпуни однос љубави.” (Џон Мек Артур)
Када је ријеч о покорности жене, мора се имати у виду један јако важан детаљ: Предајући нам вољу Божију, Свети Апостол Павле наглашава да жена мора да се покорава своме мужу. Ова присвојна замјеница сужава поље покорности жене на само једног, јединог човјека – њеног мужа. Овдје није ријеч о социјалном статусу жене; ријеч је о улози жене у брачном животу. ”Жене нису инфериорне када је ријеч о суштини, о личности, о мишљењу, када се ради о било чему осим о улози која им је додијељена.” (Џон Мек Артур)
Када је наше спасење у питању, звјездано небо, сјајно непребројивим звијездама, светитељкама, најбоље то потврђује. Пресвета Богородица је ”пречаснија од херувима и неупоредиво славнија од серафима.”
Зашто жена да буде покорна своме мужу?
Зато што је то воља Божија.
”Јер није муж од жене, него жена од мужа, пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела.” (1. Кор. 11, 10)
Свети Јован Златоусти несложну брачну заједницу пореди са бродом ”на којем, усред буре капетан и кормилар не могу да се сложе.” ”Ако су у војсци војсковође у слози, све се одвија како треба, ако пак нису, ствара се пометња.” Поредак брачни, од Бога установљени, значајан је и на ширем плану. ”Када у кући влада мир и слога, деца се лепо гаје, домаћинство се одржава, па и рођаци, пријатељи и суседи цене такав успех. Велика се корист на тај начин ствара и породици и држави.” (Исто)
Теолошко утемељење овог захтијева је у слиједећем: Жена је створена од човјека и ради човјека. ”Јер је Адам саздан први, онда Ева. И Адам се не превари, а жена, преварена, постаде преступница.” (1. Тим. 2, 13-14)На ово, Апостол додаје начин искупљења, спасења жене: ”Али ће се спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу.” (1. Тим. 2, 15)
У основи Евиног гријеха њена побуна против ауторитета њеног мужа; што је на себе преузела водећу улогу. Искушана од ђавола да Створитељу своме љубав и оданост откаже, она не пође по савјет код свога мужа него, прва, окуси забрањено па наведе и Адама на преступ. Директна посљедица њеног преступа је казна од Бога, да у мукама дјецу рађа и воља њена да стоји под влашћу мужа њезиног. ”Он ће ти бити господар”, (1. Мојс. 3, 16) наређује Господ.
Видљиви знак покорности жене своме мужу је обавезно покривало на глави њезиној. Поједине културе су тај обичај задржале до данас.