Пост

lent

Мт. 6, 14-21

Ускоро почиње свети Велики пост, браћо и сестре. Покладе су праштални дан. Стара је наша православна пракса била да се у овај дан срећемо, руке једни другима пружамо, праштамо увреде и миримо се па, олакшани и опрани, посту се предајемо. На тај лијепи хришћански обичај опомиње нас Господ наш Исус Христос ријечима да ако ми људима опраштамо сагрешења њихова и нама ће Отац наш небески опростити сагрешења наша. (Мт. 6, 14)


Требало би да се праштања сјећамо и сами када се обраћамо милостивом Богу с молбом да Он нама опрости дугове наше „као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Оволика зла воља међу нама, хришћанима вајним, свједочи да све ријечи изговарамо механички. Тешко је вјеровати да ми свјесно молимо Бога да Он према нама буде строг и немилостив какви смо ми према другим људима.


Ријетки су међу нама они који имају храбрости за претешку врлину праштања.


Пост је, прије свега, духовни подвиг; тегобно успињање трновитим и уским стазама врлина. Црква нас зато данас позива да збацимо са себе терет омраза и оптерећења, наших лоших односа, и да тако, олакшани и слободнији, кренемо у подвиг поста и у сусрет величанственој радости Васкрса.


Разводњени какви, иначе, јесмо и с нагоном на поједноставњивање и лагодно нивелисање свих духовних обавеза, ми смо и питање поста упростили до његове непрепознатљивости. Свели смо га, углавном, на питање хране.


Морам да нагласим да се то питање скоро и не поставља. Подразумијева се, наиме, да се у току поста одричемо тешког јела и преварног пића. И то наше одрицање не би смјело да буде само собом циљ, него само нормално полазиште, средство на путу савлађивања виших изазова – духовних, и испуњавање узвишенијих врлина.


Пост је вријеме коријенитог преображаја; пост је напор одрицања од свега што нас свакодневно мами и спутава, што нас удаљава од сопствених личности, нашег назначења и што нас спречава на нашем ходу ка Господу. Ако смо отешчали и обремењени, пост нас позива да све то збацимо са себе, сваки своју душу сретнемо, завиримо у њу, сведемо рачуне сами са собом и покушамо да, у духовном разговору са Богом, ране своје видамо и гријехе спирамо.


Сјетимо се, није ли изгладњели и тешким постом и кушањима исцрпљени Господ викнуо на Сатану, кушача, када га је овај мамио обећањима сласти и власти: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! Тада га ђаво остави“. (Мт. 4, 10-11)


Овим нам се даје и језгровити образац понашања. У Христовом одговору имамо најсажетију формулу духовне борбе. Каже нам се да свако од нас трезвено измјери и види шта му је важно а шта споредно; шта је текуће, пролазно, а шта вјечито и да, сагледавши то, стане и свом демону, кушачу, и себи самом, одлучно каже: Све ти је ово неважно: и јело и одијело, сласт и власт; све је то паучина и сјенка. Једино ти је важно: Господу се приклањати и Њему једином служити.


Христос Господ нам је узор како се на изазове одговара и како се искушење савлађује. Наш пост мора бити вријеме борбе против свих искушења а нарочито против оних најчешћих гријехова којима се, сити и напити, лако предајемо. У току поста ми се вјежбамо строжој контроли наших мисли, наших ријечи и дјела, и сву своју пажњу усмјеравамо на свој духовни живот и личност Спаситељеву чијем нас побједном Васкрсењу пост води.


Пост је, рекох, корјенити преокрет: колико ка себи и својој интими, толико и околини у којој живимо. Човјек се не спасава сам; спасава се у здружењу са ближњима и несебичном предавању њима.


Још је преко пророка Исаије, у Старом завјету, постављен ниво који ми, на жалост, још нисмо досегли а камо ли да смо га надвисили новозавјетним захтјевима жртвене љубави. Пророк пред нас изводи узрујала, бунтовна, лица која се на Господа силно срде. „Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати?“ (Ис. 58, 3)


Нестрпљиви, прагматични, човјек Старог завјета хоће одмах, на лицу мјеста, резултате својих жртава и одрицања. А Господ им одговара због чега им је труд узалудан и жртва узаман: „Кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш.“ (Ис. 58, 3-4)


Не треба Богу наш пост; пост је потребан нама. И то не формални, у смислу: одрећи ћу се, за кратко вријеме, масних јела; то ће и мени ваљати и добро доћи. Узалудно је то одрицање, и бесмислено. Преко пророка Исаије Господ се, са пријекором, обраћа изабраном народу и вели: „Такав ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах; вели Господ – да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути: викаћеш, и рећи ће: Ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло; и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне.” (Ис. 58, 5-10)


„Дометни нам вјере“, (Лк. 17, 5) завапише апостоли, устрашени пред тежином подвига на који бијаше призвани. Дометни нам вјере, Господе, и додај нам снаге, завапимо и ми, да се упустимо у изазов поста и да га савладамо, да, духовно ојачани, испловимо из његове пучине и упловимо у неизмјерну радост Христова Васкрсења.