(Двадесет осма недјеља по Духовима) Лк. 14, 16-24 Прошле седмице, браћо и сестре, имао сам два ненадана сусрета овдје, у цркви. И један и други, на неки начин, били су невољом изнуђени. У два маха, прекидао сам своје уобичајене послове, долазио и отварао ову цркву да бих присуствовао животним драмама двају људских бића. Или сам тек тада, уствари, управо радио свој посао. И у једном и у другом случају, невољнике сам упућивао како да до своје цркве дођу. Једна од њих, иначе рођена овдје, живи годинама у комшилуку ове цркве а, заиста, није знала гдје се њена црква налази.
Исповједала ми је своју животну причу: Отресита, паметна и амбициозна дјевојка, завршила је униварзитет, нашла одличан посао, направила каријеру и била на путу да се издигне за који степеник више на љествици успјеха. Супериорна, никоме се није отварала и никоме није дозвољавала у своју близину. Била је довољна самој себи. На духовну страну свога бића, на вјеру своју и обичаје, није полагала ни најмању пажњу; све до тренутка тешког потреса целокупне грађевине њене душе. Потражила ме је, прије неко вече, у касне ноћне сате, и кроз ридање замолила је за сусрет са мном. Ових прошлих дана предстојали су јој тешки и судбоносни медицински прегледи, због сумње у најгоре. Окренула се око себе и увидјела да је слабашна и сама, да није укопана и утемељена, да нема ослонца и упоришта. И заридала пред оним који је разумјети и прихватити може и мора.
Рече ми у једном моменту: „Знам, оче, и сада видим да ми је Бог и до сада слао знакове. Да ме је куцао по рамену и позивао, а ја сам увијек била преокупирана другим. Ја видим, сада, да ми Бог посљедњу опомену шаље, да глас његов чујем и приђем му.“
Браћо и сестре, Ово је само једна између многих судбина и људских драма са којима сам се ја, као слуга Божији и вјесник Његов, сусретао. Знам, из искуства, да је бивало и лакших и љепших, али и далеко тежих позива Божијих. Ко је био довољно прибран и мудар да се Богу на Његов благи позив одазове, добро му је било. Ко се о Божије призиве оглушавао, Бог га је кроз тешке муке и потресе опомињао. Знам за случајеве да су мајке, преко смрти своје дјеце, до Бога долазиле. Питао сам се, толико пута, и у таквим случајевима, зар није било лакших и радоснијих повода и начина да се Богу приђе.
А вама, који својим присуством у овом светом храму свједочите да се гласу Божијем одазивате, говорим, да колико год да сте се Богу приближили, још увијек му ближе прићи можете. И ако, случајно, посумњате у Његов глас, не колебајте се; Бог нас, заиста, зове, и на разне начине призива: и кроз љепоту свега створенога, и кроз радост у здрављу, и срећу у љубави, и понос у доброј и здравој дјеци… али и кроз сумње и колебања, кроз невоље и страдања и на крају – кроз казне због неслушања.
Заваравали се ми колико год могли и хтјели, Богу се одупријети не можемо. Чусте данашње свето јеванђеље: Кад се позвани, из разних разлога, изговорише и не одазваше, не посла ли господар своје људе да приволе, да на силу натјерају, непослушне људе да пред Њега дођу; другог начина није било. Завршава Христос свој говор: „Јер је много званих, али је мало изабраних.“ (Лк. 14, 24)
Срећем и ја заузете и ужурбане, који читавог живота некуда јуре, од свега се одричу, све око њих газе и запостављају. Волио бих кад бих могао да их усмјерим да прозру и сагледају какав им је жалостан крај. Они га не знају и не могу знати, а ми, који смо се сваког чуда нагледали, знамо га али то не помаже пуно. Не слушају ти мученици никога. Стајао сам крај самртничких постеља људи који, у мравињаку од овога града, умираху сами и остављени. Заједничка прича свију њих била би: „Грабио сам, стицао, гурао се и јурио и све осим блага запоставио – а ево докле сам стигао.“
Браћо и сестре, Не понашајмо се кратковидо. Нико од нас изговора нема. У сваком од нас, као непрекидна трака, глас Божији тиња, зове и опомиње. Ако само мало застанемо, ако се утишамо и приближимо се Богу, и Он ће се приближити нама. (Јак. 4, 8) Пред вратима душе свакога од нас Бог стоји и куца. Ко чује глас Његов – вели свети Јован Богослов – и отвори врата, ући ће к њему и вечераће с њим. (Откр. 3, 20) Заиста су блажени они који су позвани на вечеру јагњетову. Ово су истините ријечи Божије. (Откр. 19, 9)
Зато, браћо и сестре, како вели Дух свети: „Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша“. (Јевр. 3, 7-9) „Приступимо истинитим срцем, и у пуној вјери“ (Јевр. 10, 22) и будимо звани па дозвани и одазвани, да би нас Бог пригрлио и помиловао. Амин.