(Јоил, 2, 12)
Не знам да ли нам може бити горе него што нам је. То, горе, могло би бити само коначно истребљење, чини ми се. Но, не дај нам Боже, да будемо свједоцима већега зла него што нас је снашло.
Не знам, такође, да ли на кугли Земљиној има чуднијег и несрећнијег народа од нашег. Сва зла о којима би се, у суморним сновима, сањати могло, снашла су нас. Земља осиромашена и у расулу. Народ раздијељен и расијан по непријатељским народима; вјетровима бурним разнијет по свим крајевима свијета. Чини се, кад би се могло, нико не би остао да некуд не побјегне. Морал срозан до најнижих грана. Којекакве секте, размилиле се, као губа, по земљи Србиновој. Партија и покрета као црних, отровних, печурки послије, тоњиве, кише. На хиљаде и хиљаде, самозваних, пророка и избавитеља и политичких вођа.
А народ ко ошамућен; тумара од једног до другог; поклања своју љубав и залаже душу. Љевица као и десница.
И послије свега, што, насумице, рекох, осјећам да сам био немоћан да сву дубину нашег пада искажем. У свој овој несрећи, понашамо се ошамућено. Лажемо се и заваравамо немајући снаге да се суочимо са злом у којем смо се нашли. Упиремо своје погледе на све стране свијета, све, нешто, као надајући се, да ће некакво велико чудо да се збије и све се на своје мјесто поврати. Замајавамо се и немоћ своју некаквим зурлама и завијањима затомљујемо. „Ђурђевдан, Ђурђевдан!“ Сва нам се јунаштва преко кафанских столова преливају. У кафанама, пустим, и гдје год да нас шљивова грана удари, ту смо највећи Срби и најбољи, жалосни, православци.
И овдје, на овим просторима, гдје ће нас, изгледа, ускоро бити колико и тамо гдје смо поникли, и овдје смо се размиљели по нашим вашарима, овдашњим. Па уз посте гостимо се, пусту јагњетину таманимо, пијемо и веселимо се, као да смо Душаново царство повратили. Мамурни од љетне жеге, прејаке хране и потока пива, расправљамо једни с другима и празну сламу млатимо. Слушамо овдашње наше како кличу и заричу се да „ни педља српске земље“ не дају. Као оно прије неку годину, пред пад и пропаст западних српских крајева.
И сам збуњен и уплашен, пођох Светом писму, слову и мудрости Божијој, по савјет; да видим како се прије нас, у сличним јадима, чинило. И одмах да вам кажем: другачије и паметније. И у личним и у народним невољама људи су се обраћали Господу Богу и од Њега помоћ тражили. У Господа су се уздали и Господ их је избављао.
„Ви ћете згријешити и ја ћу вас расијати међу народе; али ако се обратите к мени и станете држати заповјести моје и творити их, ако будете загнани и на крај свијета, сабраћу вас одандје и одвести вас на мјесто које сам изабрао да ондје настаним слуге своје.“ (Нем. 1, 8-9) Како смо распршени, и шире и даље него што бијаше расијан народ изабрани, вјерујем, само би нас Господ Бог могао поново сабрати на огњишта отачка. Но, камо нам покајање и Богу обраћање!
Када се народ јеврејски налазио у мукама које су нас снашле, није тражио упоришта у ондашњим моћницима свјетским; није савезе склапао са силама адским него се, покајнички, обраћао Господу Богу своме.
За времена цара Језекије, који „чињаше шта је право пред Господом“, (2. цар. 18, 3), највећа сила земаљска, НАТО-пакт ондашњих дана, асирски цар Сенахирим, удари на обнемоћало и осиромашено царство Јудејско; подиже се „на све тврде градове Јудине, и узе их“, (2. цар. 18, 13) те на све наметну намете тешке. Понижен, Језекија истресе и исциједи из земље све што вриједно бијаде, не поштедје ни сами храм јерусалимски. Врата црквена морао је расковати и душманима дати. И мољаше силу асирску да поштеди даљег пљачкања народ његов. Али изасланик асирски, Равсак, надмено одбијаше све понуде јудејске. Вријеђајући и њих и Господа Бога њихова, рече им на језику њихову, да ће да „једу своју нечист и да пију своју мокраћу.“ (2. цар. 18, 27 )
„А када то чу цар Језекија, раздрије хаљине своје и веза око себе костријет, те отиде у дом Господњи. И посла Елијакима, који бијаше над двором, и Сомну писара и најстарије свештенике обучене у костријет к Исаији пророку, сину Амосову. И рекоше му: Ово је дан невоље и кара и руга; јер приспјеше дјеца до пророђаја, а нема снаге да се роде.“ (2. Цар. 19, 1-3) Замолише пророка, човјека Божијег, да се помоли „за остатак који се налази“. (2. цар. 19, 4) И заиста, Господ се сажали на њих и избави их.
Језекије наших дана, у ситуацији која је трагичнија, сабирају народ на своја зборовања и митинговања. Како овдје, тако и тамо.
У књизи о Јестири налазимо узбудљиву причу о жени којој је Господ био намјенио да преко ње спаси народ свој. Промислом Његовом, она бијаше омилила персијском цару Асвиру (Ксерксу) и цар је често прибираше у близину своју. Сазнаде она да Аман, коме цар уздиже „пријесто више свијех кнезова што бијаху код њега“, (Јест. 3, 1) науми злобну мисао да потпуно истријеби народ Јестирин. „И разаслаше се књиге по гласницима у све земље цареве да потру, побију и истријебе све Јудејце, старо и младо, дјецу и жене у један дан, и да разграбе имање њихово.“ (Јест. 3, 13) Јестира, прије но што пође земаљском цару, обрати се, прво, Небеском, за помоћ. Дозва свога рођака, Јудејца Мардохеја, и рече му: „Иди, скупи све Јудејце, и постите за ме, и не једите и не пијте за три дана ни дању ни ноћу, и ја ћу са својим дјевојкама постити такође, па ћу онда отићи к цару.“ (Јест. 4, 16) И испослова код цара књиге за брзе гласнике на све крајеве царства, „да је цар допустио Јудејцима што су у ком год граду де се скупе и бране живот свој, да потру и истријебе сваку војску којега му драго народа и земље, и дјецу њихову и жене њихове, а имање њихово да разграбе“. (Јест. 8,11)
Када се међу Ниневљанима умножило зло, као што се међу нама, данас, зло намножило, и када злоћа њихова изађе пред Господа, (Јона, 1, 2) позва Господ пророка Јону, да иде у Ниневију, и да им проповиједа пропаст од гњева Божијег. Јона, прво, одби да послуша Господа, зашто би кажњен, па, на крају, стиже међу Ниневљане, и каза им: „Јоште четредесет дана, па ће Ниневија пропасти. И Ниневљани повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећег до најмањег. Јер када дође та ријеч до цара ниневијскога, он уста са својега пријестоља и скиде са себе своје одијело, и обуче се у костријет и сједе у пепео. И прогласи се и каза се по Ниневији, по заповјести царевој и кнезова његових, говорећи: Људи и стока, говеда и овце, да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воду. Него и људи и стока да се покрију костријешћу, и да призивају Бога јако, и да се врати свако са свога злога пута и неправде која му је у руку. Ко зна, да се поврати од љутита гњева својега те не изгинемо. А Бог видје дјела њихова гдје се вратише са злог пута својега, и раскаја се Бог од зла, које рече да им учини“. (Јона. 3, 4-10)
Оваквих свједочанстава напретек је у Књизи Божијој. Хтјели не хтјели, поређења нам се намећу.
Оваквих свједочанстава напретек је у Књизи Божијој. Хтјели не хтјели, поређења нам се намећу.
У ошамућености својој, никако да се, са тумарања својих, вратимо на једини прави пут. Па умјесто што Бога, гријешењем својим, гњевимо, да припаднемо на кољена своја и обратимо Му се свим срцем својим, и постећи и плачући и мучећи, (Јоил. 2, 12 еда би се сажалио на нас и одвратио праведни гњев свој од нас. Па да завапимо: „И послије свега што дође на нас, за зла дјела наша, јер си нас, Боже наш, покарао мање него што гријеси наши засллужују“. (Јездра. 9, 13) молимо те, спаси нас и избави, имена Твојега ради! Једино нам Ти, Господе, помоћи можеш.