Хајде на дубину

come-to-deep

Лк. 5, 1-11

Јеванђеље 18. недјеље по Духовима је позив свима нама на дубље и шире понирање у своју вјеру.


Прича јеванђељска, којом нам се тај позив уручује, тече и слови овако:
Господ наш наиђе крај Генисаретског језера. „И видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже. И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе и учаше народ из лађе. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.“ (Лк. 5, 2-4) А Симон му се пожали, да су се сву ноћ трудили и ништа не ухватише. „Али по твојој ријечи, бацићу мрежу”, рече. И учинивши то, ухватише велико мноштво риба те им се мрежа поче цијепати.“ (Лк. 5, 5-6)


И нама Господ вели, да се из својих плићака, плитке и замућене воде вјере, отиснемо на дубине. Јер тек у дубинама су пуни плодови труда. Ту је бистра и хладна вода и преобилна разним даровима. Глуварећи плићацима, рибари цијелу ноћ ништа не ухватише. Кад се измакоше на дубине, од терета мреже им се продераше.


Признали или не признали, истина је поразна: заиста смо се разводнили и разблажили, омекшали и омлитавили. Сва нам се философија свела на оно припросто: “У се, на се и пода се”.


Живот нас је натјерао да се укоштац ухватимо са многим његовим изазовима. Нико од нас – а говорим за генерацију – како ја то волим да кажем – рођену у првој половини двадесетог вијека – није рођен ни са једним од ових данашњих чуда техничких. Полазили смо у школе са таблицама и писаљкама. Доцније, и изненада, сустигоше нас компјутери и друга чуда те, за релативно кратко вријеме, морали смо да се компјутерски описменимо и обучимо и многим справама и справицама да овладамо. Једно једино гдје стојимо и таворимо – и што је још и горе, гдје назадујемо – то је питање наше вјере православне, нашег знања о вјери и њеног практиковања.


Усуђујем се да све нас, „средовјечне“, ставим пред изазов и да устврдим, да између 50 Срба, ове генерације, неће се наћи ни пет да ће знати правилно Оченаш ишчитати. О млађима да и не говорим, а нисам сигуран да су и старији много бољи и од једних и од других. Шта то Православље учи, како се православно живи, како слови историја наше Цркве, ријетко ко да ће имати икаквога појма. Стигли смо – и морали смо – да научимо много штошта, потребног и непотребног, а о својој вјери смо позаборављали и оно мало што смо знали. Сувише често чујем нашег човјека како се присјећа нечега што је давних дана, као дијете, знао и практиковао и одавно запустио и заборавио.


Кад се осврнемо уназад, на другу половину  несрећног 20. вијека, а на посљедње године, нарочито, видимо да смо, као народ, ређали све голи пораз за поразом; срамоту срамоти придодавали. Зашто? Зато што смо се искоријенили и изтемељили; заборавили ко смо и од којих смо. Вара се пјесник: нама, дјеци овог вијека, с правом се може рећи да смо недостојни историје наше. На корици бајате проје и у продераним опанцима наши ђедови су пронијели судбину свога рода преко албанских гудура јер су знали ко су и шта чине. Голим шакама растурили су једну моћну империју. Сад тумарамо од једног „вође“ до другога – а сви су нам, жалосно – исти. Покуњених глава и осрамоћени бјежимо отуда гдје су наши стари знали стајати и опстајати. Мало нам је шта свето да га се не бисмо могли одрећи. Пуни смо пустих и јалових прича, а оне нам ништа не помажу. Док се не вратимо својој вјери и њеном творењу, посту и молитви, и кроз њих челичењу, бићемо и даље ругло народима.


”Хајде на дубину“, позива нас Господ. Оставите се својих барица и празнословља; сукобите се с бурама и олујама.


Треба заронути у дубине вјере да би се увидјело колико је чудесно лијепа. Слатко наше Православље, и по цијену своје штете овоземаљске, поштује слободну вољу у човјеку, од Бога му даровану. Оно се не служи испирањем мозга и овладавањем воље човјекове. Господ лијепо вели: „Ко хоће за мном да иде“. (Мк. 8, 34) Не каже: ”Ти мораш за мном да идеш.” Тако и Црква наша вели: ”Човјече, ако хоћеш, дођи и приђи!”


Слобода је велика и дивна ствар али слобода је опасна и ризична. Колико пута нам је лакше кад нас натјерају да учинимо нешто што чинити морамо што бисмо, иначе, до у недоглед, одлагали и, на крају, заборавили. У твоју те Цркву нико не приморава, на пост те нико силом не нагони али зато ти мораш сам себе на све то да приволиш.


Позивом на дубину, Христос нам вели, да не стојимо и не смањујемо мјеру своје вјере него да је стално повећавамо; да не одузимамо него да увијек додајемо. Одредио нам је циљ, заиста, узвишен али недостижан: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“. (Мт. 5, 48)


Послушајмо Господа нашег. На оно мало колико чинимо, додајмо још више. Колико год да се молимо, молимо се више; колико год да постимо, постимо дуже. Што год добра чинили, чинимо више. Пођимо на дубину и Богу се приближимо.