Богатимо се у добрим дјелима

good-deeds-2

Мт. 19, 16-26

На то нас упућује Јеванђеље.


Христос не одобрава богаћење и не благосиља богаташе. Напротив, каже: „Тешко вама, богатима, јер сте већ примили утјеху своју“. (Лк. 6, 24) И зато богаташ нема шта да тражи у Царству небеском. Привезан за своје богатство, не жели да се оптерећује мислима о спасењу, о одрицању и о правди, да и други имају дио онога што им је он одузео. Зато је „тешко богатоме ући у Царство небеско“. (Мт. 19, 23)


Колико је то тешко, Христос то пореди са муком камиле да прође кроз уска јерусалимска врата која су се звала „Иглене уши“. „Лакше је камили проћи кроз Иглене уши него ли богатоме ући у Царство небеско.“ (Мт. 19, 24) Не треба, међутим, превидјети да Христос није рекао да је немогуће богатоме ући у Царство небеско. Богатство може да буде средство спасења богатоме. Начин је један: да га раздијели и да га се ослободи. Хришћански календар испуњен је светитељима који су имали снаге и одважности на један такав чин.


Не значи, међутим, да је сваки сиромах, самим тим што је такав, позван да уђе у Царство небеско право и преко реда. Хришћанство не пропагира сиромаштво. Свакодневно се молимо за изобиље плодова земаљских и времена мирна, да бисмо у плодовима земаљским могли уживати. Примјера ради: када о Преображењу освећујемо грожђе, молимо Бога да учини да увијек обилно рађају виногради оних који му вјерно служе и да њихове оставе испуни свим својим земаљским добрима. Зашто? Зато „да имајући свега довољно, обилују у сваком добром дјелу“. Младенцима, кроз молитве на вјенчању, желимо да им амбари буду пуни свега, вина, уља и пшенице, да би, изобилујући у свему, могли давати и другима. Мислим да је ту суштина.


При размишљању о богатству и богаћењу намећу нам се нека питања. Прво: како се богатство стиче и којим све начинима. Друго, исто тако важно, питање је: шта богатство значи ономе који га посједује. Може неко за себе мислити, и рећи, да стиче богатство поштено, радећи и црнчећи дању и ноћу. Али ако он, зарад богатства, заборави и запусти своје и себе, васпитање своје дјеце, на примјер, онда сигурно његов рад није поштен. Зар је иметак вриједнији и важнији од било ког људског бића, а камо ли од цијеле једне породице? О формално непоштеном згртању блага да и не говоримо. Све у свему: свако грабљење богатства је непоштено.


На друго питање је одговор: Гријех је када богатство обузме душу и испуни срце људско. Тада оно замрачи све видике и у себи затамничи свога газду. Брзо се, онда, измијене улоге па умјесто да власник њиме влада, загосподари оно власником. А богатство је немилосрдан господар. Није ли Христос рекао да тамо гдје је благо наше, ондје је и срце наше. (Мт. 6, 21) Срце би требало да припада људима и преко њих Богу, да буде испуњено љубављу за ближњег и Бога, а не да буде обузето похлепом за хладним златом и шуштавим папиром.


Најважније је схватити и прихватити: ми смо пролазни путници на Земљи; на напорном путу из пролазности у вјечност. Ништа од овога земаљског није наше. „Господња је земља и што је год у њој, васељена и све што живи у њој.“ (Пс. 24, 1) Бог нам свима даје довољно: нама у Америци и Канади, онима у Шведској и Њемачкој, али и онима јадницима, широм Африке, Азије па и Европе. Грабећи за себе, и закључавајући у своје амбаре, отимамо од оних којима то, у истој мјери, припада. Све нас је једнако Бог створио; сви смо дјеца Божија.


Бог нас је сврсисходно и сврсисходне саздао. Ма колико неко био богат, не може обути више од једних ципела; не може обући више од једног одијела. Када човјека издају самоконтрола и памет, може, евентуално, појести два или три ручка, али ће га забољети стомак; може попити двије или три флаше вина, па ће се напити и стећи сто главобоља. Колико год да поједе и да попије, остаће му за муку, више што не може савладати. Па зашто онда да све граби себи, и оно што му треба и оно што му не треба, а за то вријеме брат његов, преко пута, гладује и јадује. Има пуно људи који не уживају у ономе чиме су се окружили него налазе неко преварно задовољство да посједују нешто што је другима ускраћено. Дакле: имати да не би други имали.


Наги се рађамо из утроба мајки својих, такви, наги, одлазимо у земљу. „Ништа не донијесмо на свијет, јасно је да ништа не можемо ни однијети.“ (1. Тим. 6, 7) Требало би да нас та истина отријежњује. Све што посједујемо, позајмили смо од Бога; није наше нити наше може бити. Ако смо узели превише, отели смо од других. Сахрањујемо и богате и сиромашне и видимо изједначеност људске судбине; потресамо се, та нас истина шокира, вратимо се кућама и текућој свакодневици и – настављамо да живимо као да нас се смрт не тиче и као да никада неће закуцати на наша врата. А хоће: „Земља си и у земљу ћеш отићи“, одзвања извјесно вријеме у нашој свијести, чујемо то али, инертно, одбијамо да прихватимо. Драма умирања и ритуали сахрањивања понављају се откако је човјек крочио Земљом, а људи продужавају неразумно, по некој својој занијетости и своме проклетству. На телевизији нам се нижу потресне слике прегладњеле, рахитичне, дјеце; хиљаде глађу деформисаних богаља; све ми то гледамо и послије свега, успаване савијести и дремљиве свијести пођемо на спавање као да нас се то уопште не тиче.


„Ко сиромаху даје – Богу позајмљује“, вели наш народ. А мудри Соломон каже: „Господу позаима, ко поклања сиромаху; и платиће му за добро његово“. (Приче 19, 17) Ми, хришћани, морамо ићи даље и вјеровати да ко сиромаху даје – Богу враћа. У то вјеровати и тако чинити. „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско: но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт. 7, 21) Воља је Божја да сва његова дјеца буду браћа међу собом.


Треба да нам је јасно: критериј за задобијање Царства небеског је и наш однос према људима. (Мт. 26, 31-46) Када не чинимо најмањима међу нама, ни Богу не чинимо. Ако љубави немамо, онда смо звоно које јечи и кимбал који звечи; (1. Кор. 13, 1) и ништа смо, и узалуд нам је да имамо вјеру да и горе премјештамо ако љубави немамо. (1. Кор. 13, 2)


Соломонове Приче изванредан су нам путоказ за неке аспекте нашег односа према богаћењу и богатству. Њему се не може порећи да је позван да о томе говори. Ако ми многи о заводљивости и варљивости богатства сазнајемо на примјерима других, он сам је био богат и пребогат; Соломон говори из свог искуства. Самим тим, међутим, што је његово искуство актуелно за нас и наше доба свједочи нам да се мало шта промијенило под капом небеском од Соломона и његовог времена до нас, данас. То би требало да нас онеспокојава.


„Један просипа, и све више има“ – вели Соломон – а други тврдује сувише, и све је сиромашнији. Подашна рука биће богатија, и ко напаја, сам ће бити напојен.“ (Приче 11, 24 – 25) У другој збирци мудрости вели: „Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега. И то је таштина“. (Књ. Проп. 5, 10)


Када се ове, и друге, Соломонове мисли прочитају, учини се човјеку да их је одувијек знао и да их је, колико јуче, претресао са неким својим комшијом или пријатељем. „Гдје је много добра, вели Соломон, много је и оних који га једу, па каква је корист од тога господару? Осим што гледа својим очима. Сладак је сан ономе који ради; јео мало или много; а ситост богатоме не да спавати. Има љуто зло које видјех под сунцем: богатство које се чува на зло је ономе чије је. Јер тако богатство пропадне злом незгодом, те сину којега је родио не остане ништа у руке. Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази као што је дошао, и ништа не узима од труда својега да понесе у руци својој. И то је љуто зло што одлази како је дошло; и каква му је корист што се трудио у вјетар, и свега вијека својега јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио? Ето видјех да је добро и лијепо човјеку да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се трудио под небом за живота својега, који му Бог да, јер му је то дио, и да се весели с труда својега, то је дар Божији.“ (Проп. 5, 10-19)


Од Соломоновог стила мишљења и старозавјетних утилитарних категорија морали бисмо се, животима и праксом, помјерити и Христу приближити. То, прије свега, значи: прихватити свеобухватну љубав као мјерило и критериј. У том случају не би нас толики јазеви дијелили и не би било толико сукоба и набоја међу људима. Били бисмо богати амбарима и богатији душама. И живјели као браћа међу собом и у љубави према Богу, нашем заједничком Оцу, Створитељу.