Одавно ме заокупљају мисли, шта се то збива са људима да једно виде а друго читају; да и оно што прочитају накарадно тумаче.
Повода овим мојим размишљањима има напретек али један ми је био најпретежнији: хтио не хтио, човјек мора да застане, а ако је крштен, и да се згране над поступцима једне овдашње, доскора и, ваљда, још увијек, најбројније протестантске групације, која себе назива црквом – United Church of Canada. Ово крило протестантизма упрегло се врло здушно, и предњaчи у томе, да оно за шта је Бог, јасно и гласно, рекао да је „гадно“, (3. Мојс. 18, 22) свима прикаже и натуре као здраво и нормално.
Ријеч је о хомосексуализму.
Прије 20 година, ова збрдаздолисана „црква“ изашла је са ставом да су сви људи, без обзира на њихову сексуалну оријентацију, „личности, створене по слици Божијој“. Ускоро, 1988, кренули су са „рукополагањем“ педера. Почетком деведесетих, главна скупштина одобрила је текстове за вјенчање хомосексуалаца и ставила их свим својим општинама на располагање. Крајем деведесетих извршили су јак утицај на учитељске синдикате и удружења да, „ради подстицања толеранције“, ђаке уче и подучавају хомосексуалним, лезбејским и двополним питањима. У ту сврху, Уједињени су штампали и ставили омладини, гладној знања, на располагање обиље дотичне литературе.
Са дјеловања и утицања на просвјету, 1999. године, усмјерили су своју активност на законодавце и појавили се пред Сталним одбором Савезне владе за правду и људска права ради пружања подршке приједлогу Закона Ц – 23, којим се истополне – хомосексуалне заједнице изједначавају у свему са брачним заједницама.
Ових, наших, миленијумских година ево их са тврдњом да сви људски сексуални односи: мушкарац са женом, мушкарац са мушкарцем, жена са женом, и сви скупа једни са другима и сви са свима, да је то, како веле, „дар Божији и дио величанствене разноликости творевине“. Ја их не могу прихватити за хришћане и многи православни су истог мишљења. Међутим, они себе хришћанима сматрају а и за остали нехришћански свијет они то могу и бити. И кад један, правовјерни, муслиман, на телевизији, види мог колегу из те, Уједињене, како дрвље и камење на канадску владу баца и образлаже, надуго и нашироко, зашто ту, и још, либералну! владу тужи, што не признаје вјенчања хомосексуалаца, које је он у својој цркви обавио, питам се, шта тај муслиман о нама, хришћанима, може мислити.
А онда бих и тог мог колегу да смо, не дај Боже, мало блискији упитао: Држимо ли ми, обојица, исту, Божију, књигу у рукама и читамо ли ми иста слова Божија. Да кренемо од почетка. На првој страници Библије, у првој глави видимо да је Бог „мушко и женско створио“. (1. Мојс, 1, 27) Да је Бог мислио да је довољно да створи само мушко или само женско, он је то мирно могао учинити. Не би круну свога стваралаштва „дорађивао“ стварањем жене, јер Адам, бјеше жалостан, јер се „не нађе Адаму друг према њему“. (1. Мојс. 2, 20) Касније, кушан од кушача својих, Господ, у одговору на питање о „отпуштању жена“, помало изван контекста постављеног питања, љутито, рекло би се, наглашава овај божански поредак. „Нијесте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско?“ (Мт. 19, 4) Ко хоће да прими, и оволико би му довољно било. А пошто то, као сшто видимо, није случај, онда се питам, шта ли тај мој колега, и сва његова сабраћа, уједињена и разједињена, мисле кад ове заповјести Божије у Светом писму читају: „С мушкарцем не лези као са зженом; гадно је“. (3. Мојс. 18, 22) Неколико страница даље, да сумње не би било, Господ понавља своју вољу: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“. (3. Мојс. 20, 13) Чини ми се, као да је била далеко од Божије имагинације могућност – далеко било – да жена жену облези. То је, изгледа, демонов, лични, изум и његов „допринос“ „слободи полова“. Згражавајући се над појавом, да жене „претворише природно употребљавање у противприродно“, свети апостол Павле то изравнава са покором кад „мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци с мушкарцима чинећи срам“ те вели да, и једни и други, примају „одговарајућу плату за своју заблуду“. (Рим, 1, 26-27)
Мој колега и његова сложна братија могли би да кажу: Старозавјетни Бог је окрутан. „Да не буде курве између кћери Израиљевих, ни аџувана између синова Израиљевих.“ (5. Мојс. 23, 17). Зато је Jesus наш Бог. Али, драги моји, нема ни у Новом завјету за те работе оправдања ни милости. Замишљам доброг нашег апостола Павла како их пита: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни рукоблудници, ни мужелошци… неће наслиједити Царство Божије“. (1. Кор, 6, 9 – 10)
Ево ме, опет, пред мучним питањем, шта се збива у глави и срцу неког „аџувана“, и још ако се свештеником сматра, кад ова слова Божија чита, да не види оно што види и да не разумије оно што је толико јасно. И за овим одговором трагао сам по Светом писму.
И одмах, да рашчистимо: Апсолутно нема, и не може бити, сумње у то да је све „Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“. (2. Тим, 3, 16) „И ово знајте, најприје, да ни једно пророштво Светог писма не бива по личном тумацењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“ (2. Петр. 1, 20-21)
Дакле, без обзира да ли је текст насловљен Петром, Павлом, Јованом или Јаковом, Бог је тај који кроз њих говори. „А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовјестио није од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.“ (Гал. 1, 11-13) Из Светог писма не можемо бирати, по својој вољи, шта нам се свиђа, шта нам се не свиђа.
Зашто, ипак, људи тјерају по своме? Ово могу да пробам да разумијем само на овај начин: Као што родитељ учи и кара, моли и преклиње, своје дијете, па кад син, распусни, и кћерка, несрећна, неће да чују, кад се не дају „ни повући ни потјерати“, онда родитељ, на крају, дигне руке и каже им да их ђаво што даље од њега понесе, тако и Отац наш небески, кад неко од нас непокајано и непоправљиво застрани, на крају, диге руке од нас и нашој нас несрећи преда. Само на овај начин можемо разумјети светог апостола Павла да оне, који се „распалише жељом својом један на другога“ (Рим, 1, 27) Бог „предаје у срамне страсти“. (Рим, 1, 26) „И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично.“ (Рим, 1, 28) Зар нам овај исказ апостола Павла, изречен прије скоро двије хиљаде година, не слови некако познат и савремен: „Они познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то него одобравају и онима који то чине.“ (Рим, 1, 32)
Нећете чути пијаницу да призна да је пијаница. Кад би то признао, могао би се наћи на путу спасења. Исто тако, врло ријетко ћете чути грешника да признаје свој гријех. Када би се грешник освијестио, могао би се наћи на путу покајања. Пијаници, временом, алкохол мозак начне и измјени тако да, стално и изнова, оправдање своме пороку налази. Тако се, вјероватно, збива са грешником. Неким чудним процесом његов мозак изнађе начина да оправда неоправдљиво. Кад „Бог дигне руке од њих“, шаље „им силу обмане, да вјерују лажи.“ (2. Сол, 2, 11)
Ако уједињени мисле и тврде да у име Божије говоре, варају се. На хиљаде година прије но што су они својим гријехом земљу притисли, да земља не може поднијети свих ријечи њихових, (Ам, 7, 10) Бог је за ту „цаку“ знао. „Лаж пророкују ти пророци у моје име, нисам их послао, нити сам им заповједио, нити сам им говорио; превару срца свога они вам пророкују.“ (Јер, 14, 14) Знао је Господ да ће бити свештеника који ће скврнити светињу и извртати закон. (Ос, 3, 4)
Како се снаћи, стати и опстати пред, све већом, бујицом гријеха и сачувати се од ове „величанствене разноликости творевине?“
„Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове“. (Јевр, 13, 8) Воља Божија иста је и јуче, и данас и во вјеки вјеков. Нема у моралу „модерних“ и „превазиђених“ ствари; што је било неморално јуче, и данас је, и биће за вазда. Бог нас је обдарио разумом да све вјетрове нападне кроз филтере свога разума, и још више црквенога, пропустамо. „Вољени, не вјерујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су лажни пророци изашли у свијет.“ (1. Јн. 4, 1) „А ви, знајући унапријед, чувајте се да обманом безаконика не будете одведени с њима и не отпаднете од својега ослонца, но узрастајте у благодати и у познању Господа нашега Исуса Христа.“ (2. Петр, 3, 17 – 18)