У Канади укинута је смртна казна за најокрутније злочине али одобрена је и распрострањена смртна казна за најневиније.
Земље и народи, који рачун о својој кући воде, људскије се према овом питању односе. За сада. Неке земље, као Чиле, Ел Салвадор, Малта и Никарагва, на примјер, абортус, безусловно, забрањују. А, иначе, широм ове планете грјешне, дјеца се немилосрдно черече. У новије вријеме, зарад којекаквих истраживања, жртвују се људски ембриони, опет, дјеца у утробама (не)мајки својих зачета. “То може да резултира у индустриској масовној производњи људских ембриона, који ће бити уништени ради производње генетички обрађених ћелија.” (Православље, бр. 926)
Није “политички опортуно, коректно” говорити – и отуда, углавном, мук – о другим, и небројеним, несрећама које прате абортус. Бог нас је устројио на начин који је најбољи и све је у творевини Његовој сврсисходно. Са зачећем покрену се многи процеси, у тијело жене од Бога уцртани. Сви се ти процеси, насилно, прекину а тијело жене се тресе. Долази до сваковрсних обољења а душа, ипак, највише страда.
Свједочим вам: ако нам се икад и ико, отворено и немилосрдно, исповједа, онда су то жене, у свим животним добима, до у најдубљу старост, које прогоне дјеца, из њихових утроба извађена па, раскомадана, на ђубриште бацана. Не дају им мира кошмарни снови, депресија и друге муке душевне, због чега се, не мали број жена, да би своју савјест затомниле, дроги и алкохолу одају.
Најновија технолошка средства омогућавају да се врло рано, у утроби жене, пол дјетета утврди. Ето, опет, ђавоље прилике да се нежељено невинашце смакне. По Кини, Индији, Тајвану, Кореји Јужној – за Сјеверну ко ће знати – женска дјеца немилосрдно се убијају. Претпоставља се да је, између 1985. и 2005, на тај начин побијено више од десет милиона женске дјеце.
Прилично је била дуга стаза, демонска, и пут којим се довдје дошло. Али, не треба сметнути с ума да је бољшевичка, богоборна, Лењинова власт, 1920. године, прва на свијету, легализовала абортус као што је, само двије деценије доцније, фашистичка, Хитлерова, влада озаконила еутаназију – убијање старих и немоћних, политички и друштвено неприхватљивих, и иних. Између једног и другог краја живота: почетка његовог, прекраћеног абортусом, и краја његовог, убрзаног тзв. убиством из “милосрђа”, налазе се којекакве и, тобожње, демократије свјетске, које и једно и друго убијање, оправдавају, озакоњују и подстичу. Тиме веле: Није Бог – ако му и постојање допуштају – знао шта је радио. Није Он Створитељ и Сведржитељ; ми ћемо то боље, по своме ћемо овај свијет уредити и водити. Није Бог него је човјек господар живота и смрти.
Код нас, у Канади, управо се води полемика, да ли дозволити убиство из “милосрђа” и убијање, на захтијев особе када доктор то треба да изведе, “помогне” некоме при самоубиству. Иако криминални кодекс наше земље предвиђа казну до 14 година затвора, и мада се зна за више случајева када су доктори пацијентима “помагали” да смрт своју призову или их, без њихове воље и позива, у смрт отјерали, ни један од њих није за то адекватно кажњен био. “Не постоје подаци да је у канадском судству икада ико од доктора осуђен био зато што је прекратио живот једном или више болесника.” (Комисија за реформу судства, 1982.)
Др Ла Роча, у Тиминсу, 1993. године, убио је пацијента, признао убиство и – ослобођен. Медицинска дозвола била му је ускраћена у “страшном” року од читава три мјесеца.
Другим ријечима: упркос постојећем закону – за који се неки парламентарци залажу да укинут буде – докторима се кроз прсте гледа кад немоћне пацијенте, својевољно, убијају.
Роберт Латимер, који је своју рођену кћерку, из “милосрђа” убио, погријешио је, изгледа, не зато што је убиство починио него зато што то није препустио “квалификованим” за тај посао.
Као и у свему, и у овим непочинствима најдаље су Холанђани отишли. Тамо је еутаназија – убијање старих и немоћних, противно вољи њиховој, и асистирано убиство, кад се некоме помогне да живот свој прекрати – законом дозвољена. Дакле, безакоње је мирно озакоњено. У тој земљи, године 1990, забиљежена су 454 случаја еутаназије. За само 4 године број је више него утростручен; убијено је 1424 немоћних људи.
Још је давне, 1949. године, судија Нирнбершког процеса нацистима, Лео Александер, устврдио је да ће сваки акт убиства из “милосрђа” водити ка масовном убијању нежељених особа. Тврдећи ово, он је имао у виду збивања у нацистичкој Њемачкој. У почетку су убијане тешко обољеле особе. Постепено се поље убијања ширило на друштвено непродуктивне па идеолошки непожељне, расно неприхватљиве да би се, на крају, дошло до убијања свију и свакога који нисy њиховој, аријевској, раси по мјери.
“Ернест Хекел захтевао је да се душевно и телесно неизлечиви болесници побију, на било који прикладан и безболан начин. Годину дана након његове смрти, дакле, 1920. год, том ће питању приступити правник К. Биндинг и доктор А. Хоче. Они одређују који су животи невредни живота и називају их болест егзистенцијализма; такве треба уклонити из заједнице живих. Потом је Хитлер такве назвао бескорисним једачима а претходну теорију применио у пракси.” (Боро Петрић, Хришћанство и савремени човек, Православље, бр. 926)
За ово – убијање “друштвено некорисних”, у данашње дане залаже се савремени амерички протестантски теолог, Јозеф Флечер, који “говори о непоправљивим људским вегетативцима, који само троше приватна и јавна добра. Он прижељкује време када ћемо прећи од контроле рађања на контролу умирања, са далеко примеренијим методама”. (Исто) “Нове разлоге у прилог еутаназији изнео је и први председник Европске банке за изградњу и развој, Жак Атали, који је говорио да након 60 – 65 година човек губи способност производње и на терету је друштву; зато треба ту машину нагло зауставити.” (Исто)
Опет, примјер Холандије свједочи шта се збива кад саможиви, грјешни, човјек у своје руке Божије ствари узме и преотме. У неким болницама Холандије преко 50% болесника, од рака обољелих, било је убијено. Пошто су то власти благонаклоно гледале, и многи други болесници на исти начин су завршили. Старе особе, по домовима старачким, тресле су се кад би се доктор на врата појавио. Страховале су да је дошао да их смакне. Зато су јадници, слично дијабетичарима, носили наруквицу на којој је стајало да није њихова воља да убијени буду. Неке болнице, углавном под старатељством цркава, гарантовале су својим пацијентима безбједност.
“Као један од најјачих мотива, друштвено прихватљивих, у прилог еутаназији, редовно се наводи вредност људског достојанства. Тврди се, наиме, да су тешка стања болести и умирања у непомирљивој супротности са људским правом на достојанство у току умирања. Да би се избегла повреда права на достојанство у умирању, иде се дотле да се жели погазити битно, елементарно и основно људско право, темељ свих осталих, а то је право на живот.” (Исто)
Људима не може да сине у срце да кад тешки болесник кука и вапије: “Докторе, прекрати ми муке” да он, уствари, вапи за пажњу и помоћ.
Прије неку годину, с ужасом, а немоћни, и скрштених руку, гледали смо како један човјек, судија на Флориди, умисливши, ваљда, да је сами Бог, убија једно немоћно људско створење. Тај судија надјачао је све правне институције, предсједника Америке, све до цјелокупног Конгреса америчког. Ако сте ту људску драму заборавили, подсјетићу вас на Тери Шиаво.
Далеко би нас одвело да и друге, познате, случајеве еутаназије наводимо. Међутим, један догађај, од прије извјесног времена, који је, закратко, бљеснуо медијским просторима наводи људе да на то баратање Божијим стварима другим очима погледају. “Торонто Стар” доноси кратку причу о Рому Хубену. Он је, прије 23 године, доживио тешку саобраћајну несрећу. Доктори су означили да је и он у “вегетативном стању”. Другим ријечима: отписали га и на смрт осудили. Пуне 23 године вјеровало се да он вегетира. Фамилија његова, међутим, није дијелила то мишљење. Двадесет и три године његов дух је био заробљен у тијелу његовом; он је, међутим, за све вријеме свјестан био, сагледавао шта се око њега збива, патио је али глас није могао да изусти, да закука. Стручњак, који је употријебио специјалну врсту скена за мозак – 80-тих недоступан – “откључавши” његов мозак, утврдио је да Хубен не вегетира него егзистира.
Сјећам се и оног дјетета, у торонтској Дјечјој болници, које је било на машинама и чије је срце требало, зарад преживљавања другог дјетета, извађено да буде па кад су машине искључили, оно, упркос свим докторима – или њима свима, у инат – продужило да живи и ено га, живог, до данашњих дана.
Заговорници смрти смећу с ума да оно што је, некад, неизљечиво било, сада се лијечи. Од пневмоније некад се умирало; сада су антибиотици довољни да смрт спријече. Срчани напади и отказивање рада бубрега, примјеном доступних технолошких средстава, данас се савлађују.
Које-куда по свијету – опет у Холандији – дрога, марихуана, је легализована. Судије земаљске одлучиле су, одредиле, озакониле, ако хоћете, да је марихуана безопасна.
Могу они свако чудо озаконити а мени, који ту несрећну дјецу, дрогом савладану и заробљену, трагом њихових несрећа, по кућама, болницама, лудницама и затворима посјећујем и с њима њихову несрећу дијелим, мени судије земаљске никад неће моћи прописати да је та дрога безопасна.
Све ово, побројано, и много тога неспоменуто, озакоњивање безакоња, доводи нас до кључног питања: докле судијама земаљским дозволити да нашим судбинама овладавају?
Назире се да ће пророштво светог Јована Богослова – о печату Антихристовом – бити судбинска провјера наше припадности Богу или нашег отпада од Њега. Читамо у 13. глави Откровења Јовановог слиједеће: “И би јој дано да лику звијери даде дух, да лик звијери и проговори и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звијери. И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина. Ово је мудрост. Ко има ум – вели свети јеванђелист – нека израчуна број звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест”. (Откр. 13, 15-19)
И одмах за овим слиједи страшна опомена Божија: “Ко се год поклони звијери и лику њезином, и прими жиг на чело своје или на руку своју, и он ће пити вина гњева Божијег, које је непомијешано наточено у чашу гњева његовог, и биће мучен у огњу и сумпору пред анђелима светима и пред Јагњетом. И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове вјекова; и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звијери и лику њезином, и ко прими жиг имена њезина”. (Откр. 14, 9-11)
Откако је свијета и вијека, створење Божије, човјек, копитио се против Створитеља свога. Ту своју, узалудну, игру не напушта до дана данашњега.
Већ смо утврдили да бунтовници, у ово доба, до пуцања шавова, појачавају своју битку изгубљену. “Зашто се буне народи и племена и помишљају залудне ствари? Устају цареви земаљски и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника његова.” (Пс. 2, 1-2) “Онај што живи на небесима смије се, Господ им се подсмијева.” (Пс. 2, 3) Зидари су, на почетку људске историје, почели зидање куле своје чији би врх до неба требало да досегне; (1. Мојс. 11, 4) да , намјесто Бога, они свог врховног мајстора зацаре. А Господ их смути и по свој земљи расија. Сада се опет прте и изгледа као да су прилично далеко стигли. Њихово упињање само ће да убрза Христов други долазак и Божији, коначни, обрачун са њима.
Чули сте, вјерујем, за Шенгенски споразум Европске Уније. У Србији је много хваљен а улазак у Европску Унију постављен као циљ којем се свим средствима, и по сваку цијену, тежи. Моћи ће се – веле – без виза по Европи ходити. Ономе тамо, у Пржогрнцима Доњим, или Горњим, или било којим, широм Србије, све је по мјери, све је стигао и наспорио само му, ето, шетња по Европи недостаје.
А шта тај, фамозни, споразум предвиђа; који му је циљ и сврха?
Захваљујући, између осталог, и овом споразуму моћника свјетских, Европа се убрзано претвара у полицијску земљу. Адио, демократијо!
Предвиђено је да сваки гарђанин Европе – а послије ће и цијели свијет на ред доћи – добије свој, једнинствени, код, тј. број. Уочено је да три, централна, стуба тог кода дају Антихристов број: 666. Формиран је електронски информациони сyстем са могућношћу обраде података милиона грађана. У свако доба све могуће информације о сваком човјеку су доступне, до оних, најинтимнијих.
Октобра 2002. године, америчке надлежне власти (ФДА) одобриле су да се чип тестира на људима, све у “медицинске сврхе”, разумије се. Опет, тобоже, зарад медицинских истраживања, 2004. године, 10. маја, први људи примили су микро-чип. То је била фамилија Xефри и Лески Xакобс.
Ово застрашујуће изгледа: гдје год да се мрднеш, неко те прати. Зна се шта једеш, шта пијеш, с ким разговараш и о чему причате. Зна се која су ти политичка увјерења, која су ти релгијска опредјељења.
Чусмо шта вели Свети Јован Богослов, да ће свако, ко овај печат прими, пити горку чашу гњева Божијег. Неки православни богослови су мишљења да је у размишљању о овој пошасти, која нам пријети, најважније имати на уму питање слободне воље, дакле, лично опредјељење свакога од нас, наше вољно прихватање печата Антихристовог. “И сам печат антихристов, који се описује у Апокалипси, у тринаестој глави, сагласно тумачењу Отаца Цркве: Светих Иполита Римског, Андреја Кесаријског, Ирунеја Лионског – јесте управо питање личног договора с антихристом. То је, такође, завет, само другачији. Није узалуд Свети Андреј Кесаријски говорио: као што задобијамо печат Духа Светога у Тајни миропомазања, тако и антихрист даје зли, нечисти печат.
Суштина тога печата није у неким техничким средствима, већ у томе да човек добровољно прелази на страну непријатеља.”
Како ми, хришћани, у свему овоме да се снађемо? Не каже ли нам Свети апостол Павле, у својој Посланици Римљанима, слиједеће: “Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе”. (Рим. 13, 1-2) Страшно!
Али, гле, ево разјашњења: “Јер старјешине – вели свети Апостол – нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш, бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част”. (Рим. 13, 3-6)
А шта ако власт – макар и од Бога, за казну нам или пробу нашу допуштена – није на добро него на зло? Шта ако је власт средство у рукама демонским да Антихристове налоге проводи? Да ли се и тој власти покорити па кад, на примјер, марихуана, прво, а потом и друге дроге озакони, хоћемо ли потрчати да муштикле и луле набавимо, па одмах задимимо и “траву” дјеци својој почнемо савијати? Да ли и сада, пошто нас власт учи да је нормално – а све се више и пожељним приказује – да своје брачне другове оставимо па се, наједном, и ми “напредним” покажемо; своју нерођену дјецу у утробама потаманимо а наше онемоћале првим авионом у Холандију пошаљемо? Боже сачувај!
“Као хришћани ми озбиљно схватамо библијски императиве да уважавамо и будемо послушни властима. Вјерујемо у закон и владавину закона. Признајемо за дужност да будемо у складу са законима без обзира да ли их ми вољели или не све док закони нису много неправични или захтијевају од оних на које се односе да чине нешто неправедно или неморално. Библијски смисао закона је да одрже ред и служе правди и општем добру. Закони који су неправедни – а нарочито они који грађане нагоне да чине нешто што није правично – подривају опште добро више но што му служе.” (Манхетенска декларација) Тако, на примјер, “одлуке врховних судова и државних парламената, који одобравају абортус, с ограничењима и без њих, практицирајући хришћани треба да сматрају као атак на њихову вјеру у светост живота”. (Стенли Харакас)
Господ наш најбољи нам је примјер у којем правцу наша размишљања и дјелања треба да иду. Кад се мисија Христова из ове перспективе сагледа, увиди се да је сва Његова активност, уствари, била отпор изопаченој власти. Изопачена власт ондашња, естаблишмент, што бисмо рекли, доноси неопозиву одлуку да Христа уклони, да Га смакне, кад је Он ударио на оно што им је најсветије било – на профит – када је столове испревртао и трговце из Храма најурио. “И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили, јер га се бојаху.” (Мк. 11, 18)
Послије Христа ученици Његови истим путем и истим начином. Господа разапеше кад, гле, изникоше однекуда, као печурке послије кише, сљедбеници Његови па, на све стране, чуда чине. Поче власт да их прогања, да их затвара а они не маре. Власт је у недоумици, шта с њима да ради. Пробају све – не помаже. Покушаше да их наговоре да од Христовог пута одустану. “И дозвавши их, заповједише им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову. А Петар и Јован, одговарајући им, рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога.” (Д. ап. 4, 19-20)
Ево нам одговора на наше дилеме.
Прије извјесног времена окупила се значајна група хришћана и хришћанских високих јерараха и донијела заједнички проглас под називом “Манхетенска декларација”. Ова декларација наилази на велику подршку хришћана Америке и свијета и број њених потписника вртоглавом брзином расте. Хвала Богу да се ми, полако, будимо.
У овој Декларацији читамо: “Зато што уважавамо правичност и опште добро, ми се нећемо сагласити ни са једном наредбом која има намјену да приволи наше институције да учествују у абортусима, истраживањима која уништавају ембрионе, асистираном самоубиству и еутаназији или са било који актом против живота; нити ћемо поклекнути пред било којом одлуком која има за сврху да нас натјера да благословимо неморалне сексуалне заједнице, да их третирамо као брак или једнаке браку или да нас натјерају да одустанемо од објаве истине, какву је ми знамо, о моралности и неморалности, браку и фамилији.
Ми ћемо у потпуности дати цару царево али ни под којим условима нећемо дати цару оно што је Божије.” (Манхетенска декларација)