Својом апостолском поруком свети апостол Павле дотиче се једне наше муке која многе од нас често саплиће и живот нам загорчава. То је депресија. Тој бољки – жалцу у души човјечијој – није се нека нарочита пажња придавала па се могло и дешавати да се теретом својим на човјека неосјетно свали и тако, неосјетно, са душе његове спадне и нестане. Данас, међутим, у поплави „модерних“ ствари и појава, депресија је толико честа да није неуобичајено да и за неко дијете чујемо да је „депресивно“.
Свети наш апостол Павле пише хришћанима коринтским да су он, и сви хришћани, особити, различити; и чак кад их свакојаке муке спопадну они не клецају и не предају се. „Свачим смо угњетавани, али не потиштени – вели он; збуњивани али не очајни; прогоњени али нисмо остављени; оборени, али не погубљени.“ (2. Кор. 4, 8-9)
Видимо и срећемо многе који су потиштени, очајни; који се кошмарно осјећају и понашају; све их боли и жале се да их „нико не разумије“; нико не „саосјећа“ с њима. И стварно, колико год да се ономе ко их посматра чини да се они „пренемажу“; „коњу реп ишчупати могу“, да своју муку измишљају, да би пажњу на себе скренули и сажаљење према себи побудили, они, заиста, страдају и своју бољку болују. С објективнм разлогом или без њега, депресиван човјек је несрећан и немоћан, болан и несигуран. Наш народ има страшну клетву да се некоме, не дај Боже, „хљеб огади“. То је, управо, што се депресивном човјеку збива – „хљеб му се „огадио“.
Кад човјека зуб заболи, сви то разумијемо и сви га сажаљевамо, искрено. Кад, не дај Боже, и далеко било, некога истинска болест опхрва, опет, сви смо уз њега са својом подршком и разумијевањем. Али, кад у човјеку душа оболи и он, у страшном грчу и болу, зајеца – ми се шпрдамо с њим и знамо да га осудимо и кажемо колико би му, јаднику, „по туру“ требало. У „Горском вијенцу“ слушамо Вука Мићуновића како му се снаха „бјеше помамила“ и шта јој све није чинио: „отвара јој књиге на пророке; свуд је води по манастирима и чита јој масла и бденија“ и ништа јој помогло није све док он не узе „троструку канџију, ужени јој у месо кошуљу: враг утече некуд без обзира, а оздрави снаја Анђелија“.
Паћеница Анђелија, можда се, у болу своме, пресамитила, од бола сасушила и умрла а да се више никоме пожалила није.
Ништа ново под капом небеском осим нових болести, за које, у страху, не знамо ни откуд долазе ни како се са њима на крај излази. Депресија се новом само по своме, новом, називу показује. Иначе, та болест душе стара је колико и сам род људски. За Каина се мисли да је само у депресији могао злочин над својим братом починити. Псалмопјевац, цар Давид, кука на сав глас; тужи, болан, и јадикује: „Изнемогох уздишући, сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје.“ (Пс. 6, 6-7) На другом мјесту јечи он да су му сузе хљеб дан и ноћ. (Пс. 42, 3) „Згрчио сам се и погурио веома, вас дан идем сјетан. Јер сам изнутра пун огња, и нема здрава мјеста на тијелу мојем. Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца својега.“ (Пс. 38, 6-8) Било коме од нас да је са овим симптомима дошао, свако би му лако дијагнозу поставио – депресија.
Свако би му лако дијагнозу поставио, макар да никад у животу ни једну књигу из области психијатрије или психологије у рукама држао није. Но ријетки су и преријетки који на прави лијек указати могу. А псалмопјевац, цар Давид, изнашао је лијек болу своме, ојачао и оздравио. Тај лијек је Бог. Кад му је дотужило, окренуо се, прво, себи па онда Господу своме. „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна! Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, спаситеља мојега и Бога мојега!“ (Пс. 42, 11) Онда је завапио Господу своме: „Врати ми радост спасења својега, и дух владалачки нека ме поткријепи“. (Пс. 51, 12)
Сад би неко помислио и рекао: Од једног попа не може се ни очекивати да Бога за најбољег љекара не препоручи. Међутим, драги пријатељи, Бог је, заиста, једини прави лијек и једини истинити љекар; и то је моје дубоко, људско, увјерење. А ево зашто мислим тако:
Човјек се рађа са Богом у души и расте ослоњен душом својом на Бога. То је нормално и природно стање ствари. Не знам да ли је могуће наћи дијете које није богочежњиво. Колико сам пута чуо родитеље како веле да њихово дијете, или дјеца, моле да пођу у цркву, Боги. Касније, кроз живот, кад разни коров животни ту биљку, боготражитељску и богочежњиву, у човјеку угуше, он се, јадник, почне да батрга, да се на све стране баца и копрца и све блесаве и погубне „мудрости“ опроба и – настрада. Нарочито кад почне да се освјешћује и пита се: ко је, откуда је и куда ће. Око њега море широко и дубоко болних, егзистенцијалних, питања а одговора ниоткуда. Мада му је одговор на сва питања надомак руке, он се упрти да сам, без Бога, крчи непрегледну шуму својих недоумица и трагања, посртања и падања. Под теретом свега тога, слабашан и неспокојан, заврши у депресији.
Док је цар Давид сам нешто мозгао и мудровао, кости су му биле усахнуле. „Кад мучах – вели он – посахнуше кости моје од уздисања мојега по вас дан. Јер дан и ноћ тишташе ме рука твоја, неста сока у мени као на љутој припеци.“ (Пс. 32, 3-4) А онда се обратио Господу, покајнички, и исповједио му муке и гријехове своје. „Гријех свој казах теби, и кривице своје не затајих; рекох: Исповједићу Господу пријеступе своје; и ти скиде с мене кривицу гријеха мојега.“ (Пс. 32, 5) Растерећен, узвикује: „Благо ономе којему је опроштена кривица, којему је гријех покривен“. (Пс. 32, 1)
Када је пророка Јеремију злоба људска, и невоље многе, на земљу оборила, он, насићен горчином и пеленом опојен, (Плач, 3, 15) ипак, не малаксава и не предаје се. Он зна да „Господ не одбацује засвагда. Јер ако и уцвијели, опет ће се смиловати ради мноштва милости своје“. (Плач, 3, 30-31)
А пророку Илији кад је „до ноката догорјело“ и он, види се, у депресију запао, па од људи у пустињу побјегао, и искрено зажели да умре. Завапи Господу: „Доста је већ, Господе, прими душу моју“, (1. Цар. 19, 4) Господ учини друкчије; подиже га; окријепи му душу и тијело и посла га да мисију своју настави.
„Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткријепити. Неће дати довијека праведнику да посрне“, (Пс. 55, 22) савјетује нас цар Давид.
Крхко је људско знање и слабашна је наша снага. Без Бога, ми смо без ослонца и сваки вјетрић може да нас пољуља. А „који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се“, (Ис. 40, 31) вели пророк Исаија.
„Без мене не можете чинити ништа“, (Јн. 15, 5) опомиње нас Господ. Он нам се нуди да бремена наша, претешка, са рамена наших скине и на своја пребаци. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покоја душама својим.“ (Мт. 11, 28-29)
Ми смо позвани да не живимо више себи (2. Кор. 5, 14-15) Од својих тјескоба и депресија ослободићемо се кад се од себе окренемо ка другима, а најприје, к Богу. Савјетује нас свети апостол Павле да се не бринемо ни за што, „него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу, казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. А даље, браћо – зове нас он – што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите“, (Филип, 4, 6-8) „и наћи ћете покоја душама својим“. (Мт, 11, 29)