У времена кризна и безвјерна – какво је ово данас – никакво чудо да на површину излази све оно тамно и прљаво, демонско и богоборно. Све више вијести којима нас медија засипају, своде се на крв и убиства, на гласове о ратовима, потресима, глади и несрећама. Човјек је изгубио свој ослонац, из своје руке испустио Божију руку, која га је сигурно водила, па сад, немоћан и усплахирен, тумара на све стране, судара се са сваким злом, тражећи одговоре на питања која су изван њега и његове моћи.
Доскора су врачаре и гатаре, маги и вјештице, и друга слична дружина, били нешто тајновито и скривено; своје работе су вршили закриљени тамним плаштовима мрака. Сада са свим муљевитим чудима што изронише на видјело дана, и они се појавише, своје радње отворише, табле и свјетлеће рекламе поставише па сад грешни народ хрли за тајнама и одговорима.
Много је преплашених и од ђавола заробљених. Зна се за фамилије које су на тај начин растурене, бракови разорени, судбине упропашћене. Има их који су све своје стечено прелили у руке ових мешетара.
Метод је прост: Чим је неко дошао на идеју да им на врата закуца, зна се да је уздрман, несигуран и често немоћан. На мешетару је да ту несигурност повећа, да несрећника још више заплаши и да га за себе веже својом, тобожњом, моћи и надзнањем. И жртва је готова: радиће и служиће, носиће и даваће и ко зна када ће и како ће, исцијеђена и растројена, бити пуштена и ослобођена.
Бог нам је открио колико нам је потребно да знамо и колико нам је за наше спасење довољно. Све друго и свако насилно продирање у тајне Божије демонско је и богоборно. Онај богаташ из Лукиног Јеванђеља (16, 19-31) мољаше Авраама да Лазара пошаље дому оца његова, да браћи његовој посвједочи да се и они не би нашли у његовим рукама. „Рече му Аврам: Имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. А он рече: Не, оче Авраме, него ако им дође неко из мртвих покајаће се. А он му рече: Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко из мртвих васкрсне, неће се увјерити.“ (Лк. 16, 29-31)
Демон је лукав. Дана година људских свега има до седамдесет а у јачега до осамдесет година и оне теку брзо и ми одлијећемо. (Пс. 90, 10) Ми кажемо за старије да су „пуни искуства“. А демон, који траје од искона, и који је сабрао у себе искуства свих прошавших генерација људских, одлично зна како јадног човјека да обмане и превари и у своје мреже запетља. Он нам прво нуди ситне и мале обмане, да би нас из мањих варки, полако, увео у дубоку и тешку несрећу. Почне се прво са преврнутим шољама кафеним, па преко снова и врачара стигне се до окултних радњи, спиритизма и на крају, до потпуног служења и робовања ђаволу у тајним ђаволским друштвима и организацијама.
Неко ко безазлено почне да преврће кафене шољице да му се гледа, можда није ни свјестан да је тим успоставио комуникацију са демном, дао му могућност да му се демон обраћа и да почне полако да га води. Трајући од вајкада, лутајући земаљским преисподњим и надземаљским просторима, ђаво скупља знање о нама и нешто од тога знања сервира нам као истину уз мноштво својих лажи и обмана. Тако задобије повјерење и човјек му се полако препушта. „Све ми је погодила“, веле многи када се врате са тих сеанси. И овдје, као у многим другим случајевима, актуелан савјет који се налази испод сваког прозора у свим возовима свијета: „Не нагињи се ван“. Човјек не треба да искорачи изван своје омеђености и да насрће на Божију вољу.
Препуно је и небројено начина којима ђаво проба човјека. У задње вријеме поново се повампирио спиритизам, тј. чулно комуницирање са демонима. По нашим селима и градовима, скоро, као нека друштвена забава, шири се спиритизам, преко којег ђаво све више поробљава душе лакоумних и лаковјерних. Шта се збива? Умре некоме неко његов драг. Слабовјеран, и очају предан, не могући се помирити са губитком, и не хотећи прихватити Божију вољу изнад своје, он крене врачару, спиритисти, да му „дозове“ умрлог. То овај и учини. И појави се дух умрлог, прича, надуго и нашироко, о свему се распитује, и савјете даје, обавезно никада причу до краја не заврши. Пресјече је изненада и обећа наставак за други пут. И ево овога несрећног човјека поново, данас, па сутра и прекосутра, док се, једном, изнурен и растројен, потпуно не скљока демону у канџе.
Свети оци уче нас да се у спиритистичким сеансама и не појављују душе умрлих него њих демони глуме. Трајући од искона, као што рекох, они скупљају знања о нама, те о нама знају више него што ми сами знамо. Онда се појаве у обличју умрлог, и они су ти са којима се разговара. Отац Серафим Роз у својој књизи „Душа послије смрти“ тврди да чак они савремени научници, који су темељно испитивали феномен спиритизма – ако су, бар донекле, сачували хришћанске критеријуме за просуђивање – и сами су дошли до оваквог закључка.
Ђаво најчешће подилази људској гордости. Упути се човјек, добронамјерно и предано, подвигу, отшкрине једва прву страну првог слова азбуке подвига а демон се појави у облику анђеоском, или некога светога, па га, тобоже, осоколи, да он само настави са подвигом, да је већ далеко стигао, да му равног нема и тако то почне. Срећемо често „богомољце“ који се ничим не могу разувјерити да им се није јавила Света Петка или Пресвета Богородица, лично.
Демони, преобучени у обличја свијетлих анђела, знали су преварити аскете и духовнике и одвојити их од подвига. Епископ Игњатије Бирчанинов наводи примјер Светог Симеона Столпника којег демон умало да није обмануо, појавивши се пред њим у анђеоском обличју и ватреним кочијама. Епископ Игњатије опомиње савремене хришћане: „Ако су светитељи били у таквој опасности да буду од демона заведени , ова опасност је далеко већа за нас. Ако светитељи нису могли увијек препознати демона, који су се пред њима појављивали у облику светаца и самог Христа, како да ми помислимо да их можемо препознати.“ (Јеромонах Серафим Роз, Душа послије смрти, стр. 70.)
Ништа друго него да се наоружамо истинском вјером и слиједимо савјет откривене ријечи Божије. „Вољени, не вјерујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изашли у свијет.“ (1. Јн. 4, 1) Не упозорава ли нас Господ да ће се „појавити лажни христоси и лажни пророци и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапријед.“ (Мк. 27, 24-25), вели нам Господ наш.
Огреховљени и пали човјк окружен је са свих страна палим духовима. Они безобзирно насрћу на нас. Не бојимо се, ми им нисмо препуштени. Зато, „немајући могућности да провале у нас, они нам се намећу споља, изазивајући различите грешне мисли и фантазије и на тај начин превлашћујући лаковјерне душе да опште с њима“. (О. Серафим, исто, стр. 66)
Колико год они насртали, капија наше душе им је затворена и ми смо безбједни све док им ту капију сами не отворимо.
Свети оци дају ефикасне савјете како да им не подлегнемо. Ако се демон, ма у каквом облику, појави а не у свом, упитај себе, прво: Ко сам ја да би се мени, грјешном и недостојном, јавио анђео Божији или неко од угодника његових? И зашто баш мени? Увјерен и охрабрен, окрени се демону. Свети Антоније нас учи: „Ово мораш знати за своју одбрану: када ти се појави било каква визија, немој се уплашити него одсјечено постави му питање: Ко си и одакле си? Ако је светачка појава бићеш умирен. Твој ће се страх брзо на радост обратити. Али ако је демонска појава, кад се суочи са одлучношћу твоје душе, ишчезнуће одмах, јер је твоје питање знак твоје храбре душе.“ (О. Серафим, исто, стр 69)
А прије свега имамо часни и животворни крст Христов, убојито оружје у борби против свих вражијих насртаја. Часним крстом провјеравамо и демоне надвладавамо.